20.02.2024.
Čestitam na hrabrosti da se prihvatite odbrane prava, da uđete u raspravu i vođeni principom pravde, makar i nesavršene, UVEK pobeđujete!
Govoriću o zamkama koje vama odnosno nama stoje na putu odbrane pravde u ime ljudi i kojih želim da se podsetimo – o zamkama koje je čovek sam sebi postavio uhvaćen u sopstvenu mrežu borbe za profitom.
Jedna od definicija kaže da je pravo skup pravnih i običajnih pravila i propisa koje društvo usvaja i primenjuje kako bi regulisalo odnose među ljudima i kako bi se osigurao red i poredak u društvu. Pravo uključuje zakone, sudske presude i druge odredbe koje se odnose na ponašanje ljudi i odnose među njima. To uključuje zakonodavstvo, sudstvo, izvršnu vlast, koja sprovodi zakone i pravo (to uključuje policiju, tajne službe i druge službe koje imaju ovlašćenja da sprovode zakone i da se suprotstave nezakonitostima), pravosuđe i pravni sistem, odgovoran za primenu i nadzor prava.
A šta je PRAVDA? Pojam koji se odnosi na pravedno i pošteno postupanje prema ljudima, na odnose među ljudima, kao i na pravdu u društvenim institucijama i sistemima.
Zašto su u savremenom svetu PRAVO i PRAVDA tako udaljeni? Zašto im je potrebna podrška i glas svih koji su na bilo koji način uključeni u stvaranje i sprovođenje PRAVA, kao i onih koji očekuje PRAVDU? Zato što se često pravila ne postavljaju tako da od njih ima koristi što više ljudi. Razlog za to je i nepremostivi zid koji je na putu svakog razuma i svake pravde, zid ličnog interesa. Ma koliko udarali po njemu, ma koliko se trudili da ga preskočimo, često ostaje neprobojan i nepremostiv.
Međutim, kada pišemo zakone, kada ih primenjujemo, kada ih tumačimo, neophodno je zanemariti svoj lični interes i donositi odluke rukovodeći se razumom i pravdom. To je neophodan uslov opstanka i trajanja svih nas koji smo odgovorni.
Sva naša delatnost u oblasti prava u ime je pravde. Zato je potrebno prihvatiti odgovornost i stati u odbranu prava i pravde.
Da je neko od nas otkrio lek protiv opake bolesti, dužnost bi nam bila da svoje otkriće podelimo s čovečanstvom, zar ne?
Svako od nas ima nešto da ponudi, jer svako od nas je jedinstven. Zato i jeste naša dužnost da svoja znanja i sposobnosti – te jedinstvene osobine podelimo sa drugima. Naša dužnost je i da svoje sposobnosti ugradimo u sistem koji smanjuje razliku između prava i pravde. Jer više od svega potrebna nam je pravda. „Pravda, makar i nesavršena”, govorio je Amartja Sen, dobitnik Nobelove nagrade.
Jedan od načina da tu pravdu dostignemo jeste razgovor, koji se u ovoj oblasti naziva rasprava. Zato tvrdim da je rasprava čovekova dužnost.
Rasprava je bila dužnost Tomasa Džefersona, Džemsa Medisona, Abrahama Linkolna, Džona Brauna, Hrista, Muhameda, Bude, apostola Pavla, Jovanke Orleanke. Rasprava je bila dužnost Martina Lutera Kinga, Majke Tereze, Nelsona Mendele, Ralfa Nejdera, američkog advokata, „biča poslovnog morala”, koji je vodio mnoge kampanje u korist potrošača. Rasprava je i naša dužnost.
Kada smo svedoci nepravde, dužnost nam je da se borimo protiv nje – raspravom. Kada čujemo izjave u kojima nema pravde, dužnost nam je da sprečimo da se njihov otrov nesmetano širi. Dužnost nam je da raspravljamo sa onima koje volimo, s prijateljima i s decom.
Rasprava u oblasti gde imamo banke i kompanije na jednoj strani i klijente i potrošače na drugoj nosi posebne izazove.
Šta je kompanija? Kompanija nije ljudsko biće. Nije ni skup živih bića. Ona je veštačka tvorevina. Oblik koji ne diše, koji nije ljudski – nevidljivi oblik. Možete videti zgradu, ali ne možete videti kompaniju, banku. Kompanije postoje samo na papiru. Možemo videti šta kompanije proizvode, ali niko u istoriji sveta nije video kompaniju, kao što nikada niko nije video misao. Kompanija nije ništa drugo nego ideja. Nije ni čudo što tako često vodimo bezuspešne rasprave s njima.
Mada kompanije nisu žive, one imaju svoj život. Mnoge od njih izgledaju besmrtno, baš kao banke. Umiru njihovi osnivači, umiru sinovi osnivača, ređaju se i njihovi unuci, ali kompanije nastavljaju da žive. Kompanija je kao brod – samo konstrukcija i ništa drugo. Ljudi nisu brodovi. Ljudi nisu kompanije. Ko vlada kompanijama? Tačno je da kompanijama teoretski upravlja kolegijum direktora, a da tekuće poslove obavljaju rukovodioci i ostalo osoblje. Međutim, kompanija uglavnom živi po sopstvenoj inerciji.
Kompanija, mada beživotna, uglavnom pokreće sama sebe. Čarls A. Rajh s Pravnog fakulteta Univerziteta Jejl kaže: „Kompanija je neverovatno snažna mašina, u kojoj vladaju red, zakon i razum, a ipak je apsolutno van ljudske kontrole, kompletno i savršeno indiferentna prema ljudskim vrednostima.” Kao brod na moru, plutaće i ploviti gde stigne, bez obzira na to da li neko stoji na kormilu ili ne. Jedna od glavnih osobina direktora jeste njihova veština da prodaju iluziju o tome kako brod drže na nekakvom kursu. Ponekad je kurs pogrešan i ponekad je oficir dužnosti potpuno izgubljen, ali cilj je da se brod održi na površini tako da slučajni prolaznik može da zaključi da je neko ipak na kormilu i da brod ipak negde ide. Ako su oni koji vode kompaniju u stanju da stvore takvu iluziju, o njih će se grabiti i druge kompanije, svi će im se diviti i smatrati ih krajnje uspešnim.
Ko je odgovoran za ponašanje kompanije? Brod nije odgovoran za sebe. Brodovi ne mogu da misle. Brodovi nemaju dušu i savest. Brodovi ne snose odgovornost. A šta je sa posadom? Reći da je posada na kompanijskom brodu isto što i brod – nije tačno. Oni samo rade na brodu. Oni su samo posada. Ni kapetan nije brod, i on samo služi na brodu. Štaviše, brod nastavlja da živi čak i kad kapetan umre ili bude ubijen u pobuni. A šta je s vlasnicima broda? Vlasnici broda upravljaju brodom isto koliko akcionari svakodnevno upravljaju kompanijom. Većina vlasnika nikada nije ni videla brod koji je njihovo vlasništvo. Većina nema veze sa onim što je kupljeno njihovim novcem. Na kraju, vlasnik broda je novac, mrtav novac. A novac nema odgovornost. Još uvek niko nije uspeo na novčanicama da pronađe neki znak da imaju dušu.
Nije ni čudo da se vlasnik broda – novac, u kome nema života, i sâm brod, u kome nema života, odlučuju na poteze u kojima nema odgovornosti prema živima. Brod ne može da snosi krivičnu odgovornost. Ne možemo ga smestiti u zatvor, niti ga javno razapeti, jer je kao i kompanija – nevidljiv.
Kompanije su uglavnom imune na ozbiljne kazne. Otuda tolika potražnja za kompanijskom strukturom kao poslovnom formom. Šta poslovni čovek može više da traži od zaštite koju mu pruža ta uglavnom imuna, nevidljiva struktura, bez odgovornosti, ta „ideja”, ta kreacija „pravnog lica”, koja odrešenih ruku može da počini svako delo radi profita, dok su vlasnici kompanije i sami izolovani od svake odgovornosti?
Da li je u takvim okolnostima čudno kako zločin postaje najzgodniji put do ostvarenja pravde, nerazumno sredstvo kojim siromašni i oštećeni žele da dođu do pravde?
Citiram: „Na poslu, etika se često svodi na instrumente licemerja da bi se zaposleni držali na liniji standarda, na koje je poslodavac imun. Blagajnik koji nemoralno potkrada banku u kojoj radi imao je priliku da vidi kako banka godinama nemoralno otima milijarde od slabih i obespravljenih putem nerazumno visokih kamata. ,U svakom slučaju’, razmišlja blagajnik, ,moj zločin, kada kradem od bogatih, nije tako ozbiljan kao kada banka bezobzirno otima od siromašnih.’ Službenik na berzi koji nemoralno trguje akcijama na osnovu poverljivih informacija video je mnogo puta kako njegova firma zaradi ogromno bogatstvo prodajući ljudima bezvredne obveznice. ,U svakom slučaju’, razmišlja službenik berze, ,moj zločin kada odajem poverljive informacije da bih malo više zaradio nije baš tako ozbiljan.’ Poslovna etika često se svodi na propovedi licemera i farisejstvo. Kako mogu te licemerne, nadobudne kompanije, koje zbog novca varaju, kradu i nanose zlo, od svojih službenika očekivati da, za dobro kompanije, žive u antiseptičkom, moralnom vakuumu?” – završen citat.
Kompanije najčešće traže poštene službenike, ali ne zato što cene poštenje, već zato što je mnogo unosnije zaposliti poštene radnike nego lopove. Ipak, krađa se jednostavno prihvata kao biznis i obično uživa zaštitu zakona. Svi slave onoga ko je dunuo u pištaljku i pokazao prstom na kolege, ali ne zato što je krađa nešto pogrešno, nego zato što je tako kompaniji spasao profit koji bi inače bio izgubljen.
A kakva je uloga zakona u svemu tome? Ni zakoni često nisu napisani tako da omoguće pravdu. Zakon postaje sredstvo pomoću koga oni koji imaju moć, bilo to pravedno ili ne, i dalje drže moć u svojim rukama. Zakon štiti moć – moć novca. Zakon će, gotovo uvek, neko zlo radije okarakterisati kao presedan nego što će ponuditi pravdu izmenom nepravednog zakonskog propisa.
Kako onda možemo uspeti u borbi za pravdu? Oni koji uspevaju jesu oni koji na teren NE ULAZE VEZANIH OČIJU. U ovom poduhvatu moguće je uspeti ako imamo vrlo jasan i pregledan pogled na teren. Ako na pravi način razumemo sistem u kom se borimo za život, za prava načela. Ako možemo da identifikujemo ko će i zašto čuti naše razloge, argumente, raspravu uopšte.
Ne želim da u vama probudim buntovnike. Oni retko uspevaju. Buntovnike ne razumeju, a ljudi se boje onih koje ne razumeju.
Osim toga, jedno je biti svoj čovek, poštovati autoritet sopstvene ličnosti i mudro koristiti svoju snagu. Nešto sasvim drugo je podizati prašinu i dizati buku. Čovek treba da stane ispred svojih principa, otvoreno i hrabro. Kažem samo da obično ništa ne dobijamo time što od borbe za pravdu i principe napravimo predstavu. Čovek koji na nenametljiv način poštuje svoje moralne principe raspolaže mnogo jačim argumentima nego neko od koga nam odzvanja u ušima.
Uspeh u ovom poslu svodi se na koncept, na ideju – vašu ideju. Kada čelnik velike kompanije dođe u sud da bi svedočio protiv klijenta, najčešće je okružen čitavom svitom pritvornih, dobro plaćenih ljudi koji se nespretno klanjaju, smeškaju, dodaju mu beleške i neprestano ga uveravaju kako je glavni. Malo je tu istinske mudrosti. Često su to stručnjaci za gaženje onih ispod sebe. Ali takav zna da se penje. Nije to uspešan čovek, osim kada je u pitanju penjanje uz lestvice, iako će se u penziju možda spustiti zlatnim padobranom vrednim milionima evra.
Odluka za koju se takvi predstavnici bore ne odnosi se na čoveka koga poznaju, na njegov život koji će se okrenuti naopako, na njegovu porodicu koja će biti ugrožena, na njegovu decu koja će biti ponižena i možda ogorčena čitavog života, na njegovu kuću iz koje će možda morati da se iseli, na čoveka koji će se mučiti ili čak umreti sa osećajem nepravde. Odluka se ne odnosi na živo ljudsko biće koje poznaju. Odluka se odnosi na broj. Ima još hiljadu takvih brojki prema kojima će se odnositi isto. Nema tu ničeg ličnog, tako kažu.
Nisam ja protiv kompanija. Ja sam protiv bezumnih, beživotnih levijatana koji vladaju bespomoćnim, nedužnim ljudima. Ja sam protiv moći kompanije, bez prisutne odgovornosti kompanije. Nisam ja protiv profita. Ja sam protiv nehumanih i lažnih doktrina po kojima profit postaje najcenjenija vrlina. Moj cilj je da podstaknem razmišljanje. Moj cilj nije da osudim, već da razotkrijem mitove koji našem sistemu dopuštaju da eksploatiše nemoćne mitove na osnovu kojih gubi ugled i slabi. Želim da svi vidimo stvari onakve kakve jesu, da bi naš rad počivao na našoj snazi znanja, na našem autoritetu, na pravdi.
U slučaju državnih institucija, motiv profita, koji inače ima bezobzirne motorne snage u privatnom sektoru, ovde poprima prividni oblik strukture koja održava kontinuitet moći. U državnoj službi čovek ima posao koji navodno ne može da izgubi.
Ono što se u državnoj službi zaista isplati jeste moć. Konačno, i moć se može pretvoriti u novac, jer s moćnog položaja u državnoj službi uvek je moguć skok preko ograde – u privatni sektor, a tamo čovek sasvim lepo može da unovči sve svoje moćne veze i kontakte.
U državnoj službi, što često važi i za zaposlene u kompanijama, čovek pobeđuje tako što uspeva da ne izgubi. Čovek pobeđuje i time što je zadovoljan svojim poslom, jer ga obavlja dobro i pošteno. Čovek pobeđuje i time što ne očekuje da ga beživotna birokratija potapše po ramenu, već time što će sam sebi odati priznanje, jer je zadovoljan sobom.
Upamtite, ma ko da potpisuje našu platu, uvek radimo za sebe. Ma ko bio onaj ko zapošljava i otpušta, zadovoljstvo je uvek na našoj strani. Živimo uvek po svojim standardima. A šta čoveka više ispunjava od osećaja pravde, vere u to da je dostižna. Na kraju, uvek i pobeđujemo ako verujemo da radimo svoj posao čestito i u interesu mnogih drugih ljudi.
I zato krenite, uđite u raspravu i, vođeni principom pravde, makar i nesavršene, pobeđujte UVEK! U ime ljudi.
To je odgovornost svih nas!
Kabinet guvernera
