20.02.2024.
Честитам на храбрости да се прихватите одбране права, да уђете у расправу и вођени принципом правде, макар и несавршене, УВЕК побеђујете!
Говорићу о замкама које вама односно нама стоје на путу одбране правде у име људи и којих желим да се подсетимо – о замкама које је човек сам себи поставио ухваћен у сопствену мрежу борбе за профитом.
Једна од дефиниција каже да је право скуп правних и обичајних правила и прописа које друштво усваја и примењује како би регулисало односе међу људима и како би се осигурао ред и поредак у друштву. Право укључује законе, судске пресуде и друге одредбе које се односе на понашање људи и односе међу њима. То укључује законодавство, судство, извршну власт, која спроводи законе и право (то укључује полицију, тајне службе и друге службе које имају овлашћења да спроводе законе и да се супротставе незаконитостима), правосуђе и правни систем, одговоран за примену и надзор права.
А шта је ПРАВДА? Појам који се односи на праведно и поштено поступање према људима, на односе међу људима, као и на правду у друштвеним институцијама и системима.
Зашто су у савременом свету ПРАВО и ПРАВДА тако удаљени? Зашто им је потребна подршка и глас свих који су на било који начин укључени у стварање и спровођење ПРАВА, као и оних који очекује ПРАВДУ? Зато што се често правила не постављају тако да од њих има користи што више људи. Разлог за то је и непремостиви зид који је на путу сваког разума и сваке правде, зид личног интереса. Ма колико ударали по њему, ма колико се трудили да га прескочимо, често остаје непробојан и непремостив.
Међутим, када пишемо законе, када их примењујемо, када их тумачимо, неопходно је занемарити свој лични интерес и доносити одлуке руководећи се разумом и правдом. То је неопходан услов опстанка и трајања свих нас који смо одговорни.
Сва наша делатност у области права у име је правде. Зато је потребно прихватити одговорност и стати у одбрану права и правде.
Да је неко од нас открио лек против опаке болести, дужност би нам била да своје откриће поделимо с човечанством, зар не?
Свако од нас има нешто да понуди, јер свако од нас је јединствен. Зато и јесте наша дужност да своја знања и способности – те јединствене особине поделимо са другима. Наша дужност је и да своје способности уградимо у систем који смањује разлику између права и правде. Јер више од свега потребна нам је правда. „Правда, макар и несавршена”, говорио је Амартја Сен, добитник Нобелове награде.
Један од начина да ту правду достигнемо јесте разговор, који се у овој области назива расправа. Зато тврдим да је расправа човекова дужност.
Расправа је била дужност Томаса Џеферсона, Џемса Медисона, Абрахама Линколна, Џона Брауна, Христа, Мухамеда, Буде, апостола Павла, Јованке Орлеанке. Расправа је била дужност Мартина Лутера Кинга, Мајке Терезе, Нелсона Менделе, Ралфа Нејдера, америчког адвоката, „бича пословног морала”, који је водио многе кампање у корист потрошача. Расправа је и наша дужност.
Када смо сведоци неправде, дужност нам је да се боримо против ње – расправом. Када чујемо изјаве у којима нема правде, дужност нам је да спречимо да се њихов отров несметано шири. Дужност нам је да расправљамо са онима које волимо, с пријатељима и с децом.
Расправа у области где имамо банке и компаније на једној страни и клијенте и потрошаче на другој носи посебне изазове.
Шта је компанија? Компанија није људско биће. Није ни скуп живих бића. Она је вештачка творевина. Облик који не дише, који није људски – невидљиви облик. Можете видети зграду, али не можете видети компанију, банку. Компаније постоје само на папиру. Можемо видети шта компаније производе, али нико у историји света није видео компанију, као што никада нико није видео мисао. Компанија није ништа друго него идеја. Није ни чудо што тако често водимо безуспешне расправе с њима.
Мада компаније нису живе, оне имају свој живот. Многе од њих изгледају бесмртно, баш као банке. Умиру њихови оснивачи, умиру синови оснивача, ређају се и њихови унуци, али компаније настављају да живе. Компанија је као брод – само конструкција и ништа друго. Људи нису бродови. Људи нису компаније. Ко влада компанијама? Тачно је да компанијама теоретски управља колегијум директора, а да текуће послове обављају руководиоци и остало особље. Међутим, компанија углавном живи по сопственој инерцији.
Компанија, мада беживотна, углавном покреће сама себе. Чарлс А. Рајх с Правног факултета Универзитета Јејл каже: „Компанија је невероватно снажна машина, у којој владају ред, закон и разум, а ипак је апсолутно ван људске контроле, комплетно и савршено индиферентна према људским вредностима.” Као брод на мору, плутаће и пловити где стигне, без обзира на то да ли неко стоји на кормилу или не. Једна од главних особина директора јесте њихова вештина да продају илузију о томе како брод држе на некаквом курсу. Понекад је курс погрешан и понекад је официр дужности потпуно изгубљен, али циљ је да се брод одржи на површини тако да случајни пролазник може да закључи да је неко ипак на кормилу и да брод ипак негде иде. Ако су они који воде компанију у стању да створе такву илузију, о њих ће се грабити и друге компаније, сви ће им се дивити и сматрати их крајње успешним.
Ко је одговоран за понашање компаније? Брод није одговоран за себе. Бродови не могу да мисле. Бродови немају душу и савест. Бродови не сносе одговорност. А шта је са посадом? Рећи да је посада на компанијском броду исто што и брод – није тачно. Они само раде на броду. Они су само посада. Ни капетан није брод, и он само служи на броду. Штавише, брод наставља да живи чак и кад капетан умре или буде убијен у побуни. А шта је с власницима брода? Власници брода управљају бродом исто колико акционари свакодневно управљају компанијом. Већина власника никада није ни видела брод који је њихово власништво. Већина нема везе са оним што је купљено њиховим новцем. На крају, власник брода је новац, мртав новац. А новац нема одговорност. Још увек нико није успео на новчаницама да пронађе неки знак да имају душу.
Није ни чудо да се власник брода – новац, у коме нема живота, и сâм брод, у коме нема живота, одлучују на потезе у којима нема одговорности према живима. Брод не може да сноси кривичну одговорност. Не можемо га сместити у затвор, нити га јавно разапети, јер је као и компанија – невидљив.
Компаније су углавном имуне на озбиљне казне. Отуда толика потражња за компанијском структуром као пословном формом. Шта пословни човек може више да тражи од заштите коју му пружа та углавном имуна, невидљива структура, без одговорности, та „идеја”, та креација „правног лица”, која одрешених руку може да почини свако дело ради профита, док су власници компаније и сами изоловани од сваке одговорности?
Да ли је у таквим околностима чудно како злочин постаје најзгоднији пут до остварења правде, неразумно средство којим сиромашни и оштећени желе да дођу до правде?
Цитирам: „На послу, етика се често своди на инструменте лицемерја да би се запослени држали на линији стандарда, на које је послодавац имун. Благајник који неморално поткрада банку у којој ради имао је прилику да види како банка годинама неморално отима милијарде од слабих и обесправљених путем неразумно високих камата. ,У сваком случају’, размишља благајник, ,мој злочин, када крадем од богатих, није тако озбиљан као када банка безобзирно отима од сиромашних.’ Службеник на берзи који неморално тргује акцијама на основу поверљивих информација видео је много пута како његова фирма заради огромно богатство продајући људима безвредне обвезнице. ,У сваком случају’, размишља службеник берзе, ,мој злочин када одајем поверљиве информације да бих мало више зарадио није баш тако озбиљан.’ Пословна етика често се своди на проповеди лицемера и фарисејство. Како могу те лицемерне, надобудне компаније, које због новца варају, краду и наносе зло, од својих службеника очекивати да, за добро компаније, живе у антисептичком, моралном вакууму?” – завршен цитат.
Компаније најчешће траже поштене службенике, али не зато што цене поштење, већ зато што је много уносније запослити поштене раднике него лопове. Ипак, крађа се једноставно прихвата као бизнис и обично ужива заштиту закона. Сви славе онога ко је дунуо у пиштаљку и показао прстом на колеге, али не зато што је крађа нешто погрешно, него зато што је тако компанији спасао профит који би иначе био изгубљен.
А каква је улога закона у свему томе? Ни закони често нису написани тако да омогуће правду. Закон постаје средство помоћу кога они који имају моћ, било то праведно или не, и даље држе моћ у својим рукама. Закон штити моћ – моћ новца. Закон ће, готово увек, неко зло радије окарактерисати као преседан него што ће понудити правду изменом неправедног законског прописа.
Како онда можемо успети у борби за правду? Они који успевају јесу они који на терен НЕ УЛАЗЕ ВЕЗАНИХ ОЧИЈУ. У овом подухвату могуће је успети ако имамо врло јасан и прегледан поглед на терен. Ако на прави начин разумемо систем у ком се боримо за живот, за права начела. Ако можемо да идентификујемо ко ће и зашто чути наше разлоге, аргументе, расправу уопште.
Не желим да у вама пробудим бунтовнике. Они ретко успевају. Бунтовнике не разумеју, а људи се боје оних које не разумеју.
Осим тога, једно је бити свој човек, поштовати ауторитет сопствене личности и мудро користити своју снагу. Нешто сасвим друго је подизати прашину и дизати буку. Човек треба да стане испред својих принципа, отворено и храбро. Кажем само да обично ништа не добијамо тиме што од борбе за правду и принципе направимо представу. Човек који на ненаметљив начин поштује своје моралне принципе располаже много јачим аргументима него неко од кога нам одзвања у ушима.
Успех у овом послу своди се на концепт, на идеју – вашу идеју. Када челник велике компаније дође у суд да би сведочио против клијента, најчешће је окружен читавом свитом притворних, добро плаћених људи који се неспретно клањају, смешкају, додају му белешке и непрестано га уверавају како је главни. Мало је ту истинске мудрости. Често су то стручњаци за гажење оних испод себе. Али такав зна да се пење. Није то успешан човек, осим када је у питању пењање уз лествице, иако ће се у пензију можда спустити златним падобраном вредним милионима евра.
Одлука за коју се такви представници боре не односи се на човека кога познају, на његов живот који ће се окренути наопако, на његову породицу која ће бити угрожена, на његову децу која ће бити понижена и можда огорчена читавог живота, на његову кућу из које ће можда морати да се исели, на човека који ће се мучити или чак умрети са осећајем неправде. Одлука се не односи на живо људско биће које познају. Одлука се односи на број. Има још хиљаду таквих бројки према којима ће се односити исто. Нема ту ничег личног, тако кажу.
Нисам ја против компанија. Ја сам против безумних, беживотних левијатана који владају беспомоћним, недужним људима. Ја сам против моћи компаније, без присутне одговорности компаније. Нисам ја против профита. Ја сам против нехуманих и лажних доктрина по којима профит постаје најцењенија врлина. Мој циљ је да подстакнем размишљање. Мој циљ није да осудим, већ да разоткријем митове који нашем систему допуштају да експлоатише немоћне митове на основу којих губи углед и слаби. Желим да сви видимо ствари онакве какве јесу, да би наш рад почивао на нашој снази знања, на нашем ауторитету, на правди.
У случају државних институција, мотив профита, који иначе има безобзирне моторне снаге у приватном сектору, овде поприма привидни облик структуре која одржава континуитет моћи. У државној служби човек има посао који наводно не може да изгуби.
Оно што се у државној служби заиста исплати јесте моћ. Коначно, и моћ се може претворити у новац, јер с моћног положаја у државној служби увек је могућ скок преко ограде – у приватни сектор, а тамо човек сасвим лепо може да уновчи све своје моћне везе и контакте.
У државној служби, што често важи и за запослене у компанијама, човек побеђује тако што успева да не изгуби. Човек побеђује и тиме што је задовољан својим послом, јер га обавља добро и поштено. Човек побеђује и тиме што не очекује да га беживотна бирократија потапше по рамену, већ тиме што ће сам себи одати признање, јер је задовољан собом.
Упамтите, ма ко да потписује нашу плату, увек радимо за себе. Ма ко био онај ко запошљава и отпушта, задовољство је увек на нашој страни. Живимо увек по својим стандардима. А шта човека више испуњава од осећаја правде, вере у то да је достижна. На крају, увек и побеђујемо ако верујемо да радимо свој посао честито и у интересу многих других људи.
И зато крените, уђите у расправу и, вођени принципом правде, макар и несавршене, побеђујте УВЕК! У име људи.
То је одговорност свих нас!
Кабинет гувернера
