20.01.2022.
Povodom ponovljenih grubih neistina, pokušaja manipulacije i pogrešne interpretacije podataka kojima bivši guverner Narodne banke Srbije Dejan Šoškić nastoji da na neistinit i tendenciozan način prikaže svoj rad i stanje ekonomije u Srbiji u vreme dok je bio guverner, kao i sadašnje stanje srpske ekonomije i rad nosilaca ekonomske vlasti u Srbiji, poslednji put u nedeljniku NIN, Narodna banka Srbije ukazuje na sledeće činjenice:
Već u samom pitanju: „Vlast vam stavlja na teret i inflaciju iz 2010. od 6,5%, 2011. bila je 11%, a 2021. godine 7,8%. Jesu li slučajno prevideli da je inflacija 2010. i 2012. bila manja nego 2021?”, sadržani su neistiniti navodi. Istine radi, dajemo tabelu sa zvaničnim podacima o inflaciji kako bi periodi koje je novinar izabrao mogli da se valjano uporede.
Prosečna godišnja inflacija u 2021. od 4,0% evidentno je manja od prosečne inflacije od 6,5% u 2010. i 7,8% u 2012. Isti je zaključak i ako se porede međugodišnje stope inflacije na kraju te tri godine, pri čemu je na kraju 2010. i 2012. godine međugodišnja inflacija bila dvocifrena (10,3% i 12,2%). Ove godine se ne mogu porediti, jer je 2021. godina nezapamćenog globalnog potresa. Kao i u većini zemalja u svetu, od polovine prošle godine inflaciju opredeljuju više svetske cene energenata i drugih primarnih proizvoda, zastoji u snabdevanju i znatno više cene transporta na globalnom nivou.
U uvodnom delu intervjua g. Šoškić u fokus stavlja manipulaciju, kojoj su, kako ocenjuje, političari skloni. A opet, korišćenjem antiteze, kao glavne stilske figure, i iznošenjem isključivo neargumentovanih ocena, on sam se bavi manipulacijom. Da li je onda i g. Šoškić političar?
Manipulacija je sve – od izjave da jak kurs dinara služi za stvaranje neutemeljenih iluzija o napretku, do isticanja da je inflacija mnogo veća od zvanične za najsiromašnije kategorije stanovništva. Mi ćemo ponoviti podatke koje često iznosimo i koji su javno dostupni, a to je da je od 2017. godine, dakle u poslednjih pet godina (2017–2021), Narodna banka Srbije na domaćem deviznom tržištu neto kupila 4,2 milijarde evra. Reagovali smo na izražene aprecijacijske pritiske.
Zaključci su isti i ako analiziramo kretanja za poslednjih deset godina, što je period nakon što je narod glasao protiv rezultata ljudi koji su vodili pogubnu ekonomsku politiku. Od avgusta 2012. godine do kraja 2021. godine, Narodna banka Srbije je bila neto kupac deviza u iznosu od 3,1 milijarde evra, kompenzujući time višak ponude deviza. To znači da neto kupovinom deviza u prošloj godini, kao i u poslednjih pet i deset godina, Narodna banka Srbije sprečava da dinar ne ojača previše, što je suprotno opšteprisutnim tezama g. Šoškića da sprečavamo slabljenje dinara. Nećemo izostaviti ni to da smo devizne rezerve od avgusta 2012. uvećali za 6,3 milijarde evra, i to u ambijentu u kojem se država znatno neto razdužila u deviznom znaku.
Dalje, politika deviznog kursa koju vodi Narodna banka Srbije znatno doprinosi ostvarivanju osnovnih ciljeva centralne banke (monetarna i finansijska stabilnost), a ne iluzijama o bilo čemu.
Pokušaj manipulacije je i izjava o mnogo višoj inflaciji za najsiromašnije slojeve. Vodeći računa o svojim građanima, Vlada Srbije donela je mere privremenog ograničavanja cena osnovnih životnih namirnica i električne energije za privredu, a linearna davanja novca našim građanima takođe su važna podrška u kretanjima izazvanim pandemijom.
Dalje, u pogledu prosečne godišnje inflacije u 2011. godini, o kojoj se u tekstu govori, ističemo da je ona tada bila 11,0%, što je gotovo trostruko veća prosečna godišnja inflacija nego 2021. godine. Prećutkuje se da je u tim godinama Vlada Republike Srbije vodila neodgovornu fiskalnu politiku, uz povećanje plata u javnom sektoru i socijalnih davanja, što je bilo znatno iznad ekonomskih mogućnosti. O „kvalitetu” tadašnjih politika govori i to što je aranžman s Međunarodnim monetarnim fondom koji je potpisan krajem 2011. godine suspendovan već početkom 2012. godine, što znači da Srbija tada nije uspela da prođe ni prvu reviziju aranžmana.
U odnosu na neodgovornu fiskalnu politiku iz ranijeg perioda, danas postoji suštinska razlika. Povećanja zarada i penzija jesu visoka, ali i održiva, jer su u skladu s nominalnim rastom bruto domaćeg proizvoda.
Povodom navoda da je aktuelni rast inflacije bez adekvatnog odgovora monetarne politike, podsećamo na to da je od kraja 2013. godine do polovine 2021. godine inflacija u Srbiji bila na nivou od oko 2% ili blizu tog nivoa. To je prvi put da Srbija ima inflaciju koja je uporediva sa evropskim zemljama. Period pre toga obeležila je inflacija koja je bila i veća i volatilnija, vrlo često dvocifrena, a u nekoliko navrata dostizala je i gotovo 15% (jun 2008, april 2011).
Tvrditi da je aktuelna inflacija ostala bez adekvatnog odgovora monetarne politike može samo neko ko ne zna da Narodna banka Srbije svoje repo operacije već godinama unazad ne sprovodi po referentnoj stopi, već po izvršnoj repo stopi. Fleksibilan sistem varijabilnih aukcija koji smo uveli omogućava nam da se reaguje češće i blagovremeno na razne tržišne distorzije. Od oktobra prošle godine izvršnu repo stopu povećali smo sa 0,11% na 0,63%, što je praktično ekvivalentno dvama povećanjima referentne kamatne stope od po 0,25 procentnih poena. Takođe, oštrije zatezanje monetarne politike kada je tri četvrtine međugodišnje inflacije vođeno rastom cena hrane i energenata nije svrsishodno, a takvu odluku ne podržava ni naša aktuelna projekcija, prema kojoj će inflacija početi da opada u drugom tromesečju, u granice cilja će se vratiti krajem trećeg tromesečja, a na kraju godine projektujemo njeno kretanje na nivou oko centralne vrednosti cilja.
Dalje, ponavljanje ocena o „pogrešnoj politici deviznog kursa” i „precenjenom dinaru” neće ih učiniti tačnim, kao što ni dovođenje u vezu izvoza, tekućeg deficita i deviznog kursa nema uporište u kretanjima i podacima. Eksterna neravnoteža Srbije je u odnosu na 2012. drastično smanjena. Ako pogledamo koliki je srpski izvoz, koliko je povećan, u kom periodu, kakva mu je struktura i da li se ta struktura promenila, zaključci se sami nameću. Sa 11,5 milijardi evra 2012. godine, izvoz naše robe i usluga povećan je na preko 28 milijardi evra u 2021. godini. Rast izvoza od oko 150% u tom periodu, odnosno oko 11% godišnje u proseku, najbolja je potvrda da politika deviznog kursa u tom periodu nije bila prepreka za rast izvoza. Naprotiv. Rast izvoza vodi prerađivačka industrija, čiji je izvoz u periodu 2012–2021. povećan sa 7,5 milijardi evra na 19 milijardi evra, a ne postoji grana prerađivačke industrije u kojoj je rast izvoza izostao.
Deficit tekućeg računa platnog bilansa u 2011. bio je na 10,3% bruto domaćeg proizvoda, odnosno 10,9% bruto domaćeg proizvoda u 2012. Zatim je u periodu od 2013. godine bio u rasponu između 2,9% i 6,9% bruto domaćeg proizvoda, uz očekivanu stabilizaciju na oko 4% bruto domaćeg proizvoda. Veliki deo popravljanja eksterne pozicije potekao je od razmene roba i usluga. Deficit u razmeni roba i usluga, koji je 2012. godine iznosio 5,5 milijardi evra, u 2021. biće manji od 4,5 milijardi evra. U strukturi izvoza dominiraju prerađivačka industrija i izvoz informaciono-komunikacionih, transportnih, poslovnih i turističkih usluga, dok sve veći deo uvoza čini uvoz opreme i repromaterijala za potrebe investicija i industrije.
Zahvaljujući očuvanoj stabilnosti, nalazimo se i na pola koraka od dobijanja investicionog kreditnog rejtinga, a imamo i višestruko veće investicije u zemlji. Strane direktne investicije su u 2021. godini na rekordnom nivou od 3,9 milijardi evra, a ukupne fiksne investicije će, prema našoj proceni, iznositi oko 24% bruto domaćeg proizvoda, odnosno oko 12,5 milijardi evra. Ovaj nivo investicija je znatno veći nego u periodu od 2009. do 2012, kada su ukupne fiksne investicije u proseku na godišnjem nivou iznosile oko 6 milijardi evra, tj. oko 18,5% tadašnjeg, znatno nižeg bruto domaćeg proizvoda.
Kada je reč o prosečnim zaradama i bruto domaćem proizvodu, njihovom izražavanju u evrima i tezama da se kroz „jak” dinar povećava iznos plata i bruto domaći proizvod izražen u evrima, vraćamo se na nespornu činjenicu da Narodna banka Srbije prethodnih pet godina nije bila neto prodavac deviza, već neto kupac deviza. Svojim intervencijama nismo sprečavali slabljenje dinara, već smo dominantno sprečavali prekomerno jačanje dinara. Ako se zna da smo na deviznom tržištu neto kupili 4,2 milijarde evra u periodu 2017–2021, nije teško zaključiti da bi bez naših intervencija (ili sa intervencijama manjeg obima), devizni kurs dinara prema evru bio jači, a ne slabiji. Dakle, govorimo o tome da bi se dinarski iznos plata i bruto domaćeg proizvoda u evre preračunavao ne po kursu od 117,58, već po nižem kursu, na primer 115, 110, u zavisnosti od toga koliko bi jačanje dinara bilo bez naših intervencija. Drugim rečima, iznos prosečne plate i iznos bruto domaćeg proizvoda izražen u evrima bio bi veći, a ne manji.
Kada kaže da bi „voleo da je Narodna banka Srbije sposobna da napravi dobru prognozu kretanja inflacije i da se date prognoze obistine”, osim svojih katastrofalnih rezultata u pogledu kretanja inflacije, Šoškić gubi iz vida da je i u uslovima ogromne neizvesnosti 2020. godine Narodna banka Srbije najmanje korigovala svoje inicijalne projekcije iz maja 2020. godine u poređenju s brojnim drugim institucijama. Čak i u 2021. godini, kada je ceo svet bio suočen sa ogromnim izazovima poput rasta cena energenata i primarnih proizvoda, prekinutih lanaca snabdevanja i sl., mi smo u avgustu projektovali rast inflacije za period do kraja 2021. godine i u 2022. godini. Ono što nismo mogli da predvidimo, a što nisu ni druge centralne banke očekivale, jeste da će rast cene energenata prevazići sva očekivanja (nafta, gas, a posebno električna energija), da će zbog prekinutih lanaca snabdevanja mnoge sirovine biti deficitarne u priličnoj meri i da će njihove cene biti višestruko povećane, da će suša bitnije uticati na cene hrane, a sve to dešavalo se globalno i prelivalo se na sve zemlje sveta. Dovesti u pitanje sposobnost Narodne banke Srbije da napravi dobru prognozu kretanja makroekonomskih varijabli u uslovima kakvi su trenutni, nameće pitanje šta je sledeće. S obzirom na to da su i Evropska centralna banka i Sistem federalnih rezervi znatnije menjali svoje projekcije od tromesečja do tromesečja, a u skladu s najaktuelnijim kretanjima na brojnim tržištima, nameće se dilema da li će se i njihova sposobnost ubrzo dovesti u pitanje.
Nezadovoljstvo bivšeg guvernera Šoškića sopstvenim rezultatima prenosi se i na instrumente koje je Narodna banka Srbije koristila kao odgovor na pandemiju, s ciljem da pomogne bržem oporavku domaće privrede, ali i da doprinese inicijalnom razvoju važnog segmenta tržišta kapitala. Brojne kompanije su se upoznale sa ovim mogućnostima, razumele su njihovu prednost (ne samo u ambijentu krize već i tokom sopstvenog razvojnog ciklusa), a neke od njih sada planiraju da ih emituju. Time su ostvarena oba cilja programa – podrška privrede tokom pandemije i signalna funkcija. Tvrdnja da je Narodna banka Srbije imala nameru da kupi obveznice samo „odabranih” preduzeća apsolutno je neutemeljena. Program je osmišljen tako da ima jasne kriterijume prema kojima se daje jednaka prilika svim privrednim društvima da u njemu učestvuju, bez obzira na njihove karakteristike, poput strukture vlasništva. Nismo preduzeća razdvajali na javna i privatna, jer ni kriza nije birala koga će pogoditi. U skladu s tim, odlučeno je da u programu mogu da učestvuju sva preduzeća dovoljnog boniteta, bez izuzetka. Data je jednaka prilika svima, ali je nisu svi iskoristili. Ne treba zato anatemisati one koji su prepoznali njegove koristi i iskoristili ih na pravi način. Zatim, aluzija na primarnu emisiju i probleme iz ranih 90-ih godina još jedan je primer pokušaja manipulacije. Procenjivali smo sve rizike, zbog čega je u okviru programa definisan niz kriterijuma i ograničenja. Otuda je nejasno na koji je tačno način, kojim kanalima transmisije, ovaj program podstakao inflaciju, kako se u poslednje vreme navodi, opet bez argumentacije.
Dalje, iako uvođenje novih instrumenata sa sobom nosi izazove (jedan od njih je i određivanje cene), u ambijentu još uvek nedovoljno razvijenog sekundarnog tržišta korporativnih obveznica, proces određivanja cene bio je u skladu s najboljom praksom, baziran na stopama prinosa na najlikvidnije dinarske instrumente (državne obveznice Republike Srbije), kao i na detaljnoj proceni premije rizika svakog emitenta. O tome da su navedene transakcije realizovane po tržišnim uslovima, svedoči veliko interesovanje investitora za kupovinu ovih instrumenata. U suprotnom, zašto bi banke kao profesionalni investitori učestvovali u transakcijama koje bi im donele gubitak ili predstavljale visok rizik?
Izjava da će se „gubitak po osnovu korporativnih obveznica znati tek kada one dospeju na naplatu” takođe je krajnje nejasna. Sva preduzeća koja su učestvovala u programu imaju pozitivne ekonomske rezultate i pokazatelje, te nema nikakvog utemeljenja da se očekuje da neće isplatiti obaveze po osnovu emitovanih obveznica – ni periodično (kuponi), ni po dospeću (nominalna vrednost). Zbog toga ostaje nejasno ko će ostvariti gubitak. Niti će ga imati banke, koje su takođe u posedu dela emitovanih obveznica, niti će ga imati Narodna banka Srbije. I jedni i drugi po osnovu finansijskih tokova iz obveznica mogu imati samo pozitivan efekat, a pravično, na tržišnim principima ostvareno vrednovanje, uporedivo s cenom dinarskih kredita koje kompanije ostvaruju za odgovarajuće ročnosti, potvrđuje da ni domaća preduzeća, emitenti obveznica neće biti na gubitku. U ambijentu globalne ekonomske krize i zamrzavanja mnogih finansijskih tokova, ta preduzeća uspela su da iskoriste priliku da putem alternativnog izvora finansiranja refinansiraju obaveze koje su im dospevale i da nastave da investiraju u svoje poslovanje. To je još jedan pokazatelj da se vodilo računa da ovaj program nema inflatorni karakter, pored toga što je ograničen na 55 milijardi dinara, od čega je iskorišćena svega polovina (27,55 milijardi dinara). Takođe, od početka krize, odnosno od 18. marta 2020. godine, Narodna banka Srbije je svojim aktivnostima iz sistema povukla 63,5 milijardi dinara, od čega trajno – 10,1 milijardu dinara. Povukla, a ne ubacila u sistem, pri čemu bi ulivanje likvidnosti u sistem moglo da ima inflatorni karakter i to tek ako bi bilo prekomerno. I tu bi bilo neophodno sagledavanje celine aktivnosti i svih kanala uticaja na inflaciju. Ovako, izdvojiti jedan instrument i bez ikakve analize davati ocene njegovog uticaja na inflaciju, te na gubitak, u najmanju ruku je neprofesionalno, a bez dileme zlonamerno.
Ipak, jedna od najboljih ilustracija rezultata rada g. Šoškića na mestu guvernera Narodne banke Srbije i dometa u očuvanju finansijske stabilnosti bankarskog sektora jeste i slučaj stečaja Agrobanke. Agrobanka je primer najvećeg bankrotstva u domaćem bankarskom sistemu, nakon bankarske reforme iz 2001. godine, ispostavljajući trošak poreskim obveznicima i institucijama Republike Srbije u visini od oko 370 miliona evra (tada 1,3% bruto domaćeg proizvoda Srbije). Problemi u radu Banke kulminirali su tokom 2011. godine, a ukupan gubitak iskazan u toj godini iznosio je oko 284 miliona evra (29,7 milijardi dinara). Agrobanka je 2011. godinu završila s negativnim kapitalom i pokazateljem adekvatnosti kapitala od –34,44%, što je čak 46,44 procentna poena ispod regulatorno propisanog minimuma. Nepotpuna i polovična rešenja formiranjem banke za posebne namene – Nove Agrobanke u maju 2012. godine, uz finansijsku pomoć države od 85 miliona evra u vidu emitovanih obveznica i 5 miliona evra obezbeđenih od strane Agencije za osiguranje depozita, bila su pokušaj kupovine dodatnog vremena, a zapravo su samo dodatno negativno uticala na troškove sanacije gubitaka Banke. Tako nagomilan problem, stvoren nesavesnim i neblagovremenim aktivnostima u periodu kada je g. Šoškić bio guverner, ostavljen je na rešavanje novom rukovodstvu Narodne banke Srbije.
Konačno rešenje za Novu Agrobanku koje je doneto radi zaštite interesa deponenata Banke, kao i vraćanja poverenja u poljuljani sistem, podrazumevalo je bespovratnu finansijsku podršku Agencije za osiguranje depozita putem transfera finansijskih sredstava iz Fonda za osiguranje depozita u iznosu od 206 miliona evra, čime je Fond efektivno ispražnjen, uz dodatno formiranje obaveze države Srbije u iznosu od 74 miliona evra. Zbog mnogobrojnih nepravilnosti u poslovanju Banke, specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal tokom 2012. godine podiglo je optužnice za 21 okrivljeno lice, uključujući i predsednika izvršnog odbora Banke.
Navodno narušavanje nezavisnosti Narodne banke Srbije kada je g. Šoškić napustio funkciju guvernera 2012. godine i navodni pad kreditnog rejtinga Srbije zbog toga nemaju utemeljenje u realnosti. Razlozi odluke rejting agencija bili su brojni, a među njima su i rastući rashodi na ime kamata. Sve agencije navodile su duple deficite – fiskalni i platnobilansni kao razloge za odluku koja je samo tada doneta, a na osnovu rezultata u prethodnom periodu. Drugim rečima, razlozi su bili neadekvatna makroekonomska politika koja je vođena u periodu kada je g. Šoškić bio guverner, kad su nosioci politika doveli Srbiju na rub bankrota i unizili životni standard građana. Činjenica je i to da rejting agencija Standard & Poor’s već duži niz godina u svojim izveštajima naglašava upravo operativnu nezavisnost i jačanje kredibiliteta Narodne banke Srbije. Takođe, izuzetno visok stepen hipokrizije predstavlja davanje ovakve izjave upravo od strane g. Šoškića, koji je bio nelegalno izabran za člana Saveta Narodne banke Srbije u tzv. aferi „Bodrum” 2003. godine. Pretpostavljamo da nije vratio naknade koje je tada primao kao član nelegalno izabranog Saveta, a koje su upravo u to vreme bile uvedene odlukom tog tela, koje je trebalo da nadzire finansijsko poslovanje Narodne banke Srbije. Pored toga, nije zameriti profesoru Šoškiću što uopšte ne prati proces evropskih integracija Republike Srbije usled brojnih drugih obaveza, pa nije upoznat s činjenicom da su potvrđena nezavisnost i samostalnost Narodne banke Srbije i njena monetarna politika (ne samo na regulatornom nivou već i u praksi) još 2018. godine ključno doprineli i otvaranju poglavlja 17 u pregovorima sa Evropskom unijom. S druge strane, često pominjanje društvene korupcije u javnim nastupima g. Šoškića, po svemu sudeći, nema drugi cilj osim da skrene pažnju građana Srbije s nesporne činjenice da je g. Šoškić kao funkcioner Narodne banke Srbije imao udele u privrednom društvu koje je neposredno pružalo bankama (neretko u državnom vlasništvu) usluge koje se odnose na softverska rešenja u vezi s primenom regulatornih zahteva upravo Narodne banke Srbije. To što je g. Šoškić kao predsednik Saveta guvernera Narodne banke Srbije bio istovremeno i član Ekonomskog saveta predsednika Vlade, i pored izričitih zabrana u Zakonu o Narodnoj banci Srbije, govori o tome koliko profesor iskreno poštuje samostalnost Narodne banke Srbije.
Kabinet guvernera
