20/01/2022

Неуспели покушаји бившег гувернера Шошкића да манипулисањем подацима прикрије свој неуспех и умањи економске резултате Србије

Поводом поновљених грубих неистина, покушаја манипулације и погрешне интерпретације података којима бивши гувернер Народне банке Србије Дејан Шошкић настоји да на неистинит и тенденциозан начин прикаже свој рад и стање економије у Србији у време док је био гувернер, као и садашње стање српске економије и рад носилаца економске власти у Србији, последњи пут у недељнику НИН, Народна банка Србије указује на следеће чињенице:

Већ у самом питању: „Власт вам ставља на терет и инфлацију из 2010. од 6,5%, 2011. била је 11%, а 2021. године 7,8%. Јесу ли случајно превидели да је инфлација 2010. и 2012. била мања него 2021?”, садржани су неистинити наводи. Истине ради, дајемо табелу са званичним подацима о инфлацији како би периоди које је новинар изабрао могли да се ваљано упореде.

Просечна годишња инфлација у 2021. од 4,0% евидентно је мања од просечне инфлације од 6,5% у 2010. и 7,8% у 2012. Исти је закључак и ако се пореде међугодишње стопе инфлације на крају те три године, при чему је на крају 2010. и 2012. године међугодишња инфлација била двоцифрена (10,3% и 12,2%). Ове године се не могу поредити, јер је 2021. година незапамћеног глобалног потреса. Као и у већини земаља у свету, од половине прошле године инфлацију опредељују више светске цене енергената и других примарних производа, застоји у снабдевању и знатно више цене транспорта на глобалном нивоу.

У уводном делу интервјуа г. Шошкић у фокус ставља манипулацију, којој су, како оцењује, политичари склони. А опет, коришћењем антитезе, као главне стилске фигуре, и изношењем искључиво неаргументованих оцена, он сам се бави манипулацијом. Да ли је онда и г. Шошкић политичар?

Манипулација је све – од изјаве да јак курс динара служи за стварање неутемељених илузија о напретку, до истицања да је инфлација много већа од званичне за најсиромашније категорије становништва. Ми ћемо поновити податке које често износимо и који су јавно доступни, а то је да је од 2017. године, дакле у последњих пет година (2017–2021), Народна банка Србије на домаћем девизном тржишту нето купила 4,2 милијарде евра. Реаговали смо на изражене апрецијацијске притиске.

Закључци су исти и ако анализирамо кретања за последњих десет година, што је период након што је народ гласао против резултата људи који су водили погубну економску политику. Од августа 2012. године до краја 2021. године, Народна банка Србије је била нето купац девиза у износу од 3,1 милијарде евра, компензујући тиме вишак понуде девиза. То значи да нето куповином девиза у прошлој години, као и у последњих пет и десет година, Народна банка Србије спречава да динар не ојача превише, што је супротно општеприсутним тезама г. Шошкића да спречавамо слабљење динара. Нећемо изоставити ни то да смо девизне резерве од августа 2012. увећали за 6,3 милијарде евра, и то у амбијенту у којем се држава знатно нето раздужила у девизном знаку.

Даље, политика девизног курса коју води Народна банка Србије знатно доприноси остваривању основних циљева централне банке (монетарна и финансијска стабилност), а не илузијама о било чему.

Покушај манипулације је и изјава о много вишој инфлацији за најсиромашније слојеве. Водећи рачуна о својим грађанима, Влада Србије донела је мере привременог ограничавања цена основних животних намирница и електричне енергије за привреду, а линеарна давања новца нашим грађанима такође су важна подршка у кретањима изазваним пандемијом.

Даље, у погледу просечне годишње инфлације у 2011. години, о којој се у тексту говори, истичемо да је она тада била 11,0%, што је готово троструко већа просечна годишња инфлација него 2021. године. Прећуткује се да је у тим годинама Влада Републике Србије водила неодговорну фискалну политику, уз повећање плата у јавном сектору и социјалних давања, што је било знатно изнад економских могућности. О „квалитету” тадашњих политика говори и то што је аранжман с Међународним монетарним фондом који је потписан крајем 2011. године суспендован већ почетком 2012. године, што значи да Србија тада није успела да прође ни прву ревизију аранжмана.

У односу на неодговорну фискалну политику из ранијег периода, данас постоји суштинска разлика. Повећања зарада и пензија јесу висока, али и одржива, јер су у складу с номиналним растом бруто домаћег производа.

Поводом навода да је актуелни раст инфлације без адекватног одговора монетарне политике, подсећамо на то да је од краја 2013. године до половине 2021. године инфлација у Србији била на нивоу од око 2% или близу тог нивоа. То је први пут да Србија има инфлацију која је упоредива са европским земљама. Период пре тога обележила је инфлација која је била и већа и волатилнија, врло често двоцифрена, а у неколико наврата достизала је и готово 15% (јун 2008, април 2011).

Тврдити да је актуелна инфлација остала без адекватног одговора монетарне политике може само неко ко не зна да Народна банка Србије своје репо операције већ годинама уназад не спроводи по референтној стопи, већ по извршној репо стопи. Флексибилан систем варијабилних аукција који смо увели омогућава нам да се реагује чешће и благовремено на разне тржишне дисторзије. Од октобра прошле године извршну репо стопу повећали смо са 0,11% на 0,63%, што је практично еквивалентно двама повећањима референтне каматне стопе од по 0,25 процентних поена. Такође, оштрије затезање монетарне политике када је три четвртине међугодишње инфлације вођено растом цена хране и енергената није сврсисходно, а такву одлуку не подржава ни наша актуелна пројекција, према којој ће инфлација почети да опада у другом тромесечју, у границе циља ће се вратити крајем трећег тромесечја, а на крају године пројектујемо њено кретање на нивоу око централне вредности циља.

Даље, понављање оцена о „погрешној политици девизног курса” и „прецењеном динару” неће их учинити тачним, као што ни довођење у везу извоза, текућег дефицита и девизног курса нема упориште у кретањима и подацима. Екстерна неравнотежа Србије је у односу на 2012. драстично смањена. Ако погледамо колики је српски извоз, колико је повећан, у ком периоду, каква му је структура и да ли се та структура променила, закључци се сами намећу. Са 11,5 милијарди евра 2012. године, извоз наше робе и услуга повећан је на преко 28 милијарди евра у 2021. години. Раст извоза од око 150% у том периоду, односно око 11% годишње у просеку, најбоља је потврда да политика девизног курса у том периоду није била препрека за раст извоза. Напротив. Раст извоза води прерађивачка индустрија, чији је извоз у периоду 2012–2021. повећан са 7,5 милијарди евра на 19 милијарди евра, а не постоји грана прерађивачке индустрије у којој је раст извоза изостао.

Дефицит текућег рачуна платног биланса у 2011. био је на 10,3% бруто домаћег производа, односно 10,9% бруто домаћег производа у 2012. Затим је у периоду од 2013. године био у распону између 2,9% и 6,9% бруто домаћег производа, уз очекивану стабилизацију на око 4% бруто домаћег производа. Велики део поправљања екстерне позиције потекао је од размене роба и услуга. Дефицит у размени роба и услуга, који је 2012. године износио 5,5 милијарди евра, у 2021. биће мањи од 4,5 милијарди евра. У структури извоза доминирају прерађивачка индустрија и извоз информационо-комуникационих, транспортних, пословних и туристичких услуга, док све већи део увоза чини увоз опреме и репроматеријала за потребе инвестиција и индустрије.

Захваљујући очуваној стабилности, налазимо се и на пола корака од добијања инвестиционог кредитног рејтинга, а имамо и вишеструко веће инвестиције у земљи. Стране директне инвестиције су у 2021. години на рекордном нивоу од 3,9 милијарди евра, а укупне фиксне инвестиције ће, према нашој процени, износити око 24% бруто домаћег производа, односно око 12,5 милијарди евра. Овај ниво инвестиција је знатно већи него у периоду од 2009. до 2012, када су укупне фиксне инвестиције у просеку на годишњем нивоу износиле око 6 милијарди евра, тј. око 18,5% тадашњег, знатно нижег бруто домаћег производа.

Када је реч о просечним зарадама и бруто домаћем производу, њиховом изражавању у еврима и тезама да се кроз „јак” динар повећава износ плата и бруто домаћи производ изражен у еврима, враћамо се на неспорну чињеницу да Народна банка Србије претходних пет година није била нето продавац девиза, већ нето купац девиза. Својим интервенцијама нисмо спречавали слабљење динара, већ смо доминантно спречавали прекомерно јачање динара. Ако се зна да смо на девизном тржишту нето купили 4,2 милијарде евра у периоду 2017–2021, није тешко закључити да би без наших интервенција (или са интервенцијама мањег обима), девизни курс динара према евру био јачи, а не слабији. Дакле, говоримо о томе да би се динарски износ плата и бруто домаћег производа у евре прерачунавао не по курсу од 117,58, већ по нижем курсу, на пример 115, 110, у зависности од тога колико би јачање динара било без наших интервенција. Другим речима, износ просечне плате и износ бруто домаћег производа изражен у еврима био би већи, а не мањи.

Када каже да би „волео да је Народна банка Србије способна да направи добру прогнозу кретања инфлације и да се дате прогнозе обистине”, осим својих катастрофалних резултата у погледу кретања инфлације, Шошкић губи из вида да је и у условима огромне неизвесности 2020. године Народна банка Србије најмање кориговала своје иницијалне пројекције из маја 2020. године у поређењу с бројним другим институцијама. Чак и у 2021. години, када је цео свет био суочен са огромним изазовима попут раста цена енергената и примарних производа, прекинутих ланаца снабдевања и сл., ми смо у августу пројектовали раст инфлације за период до краја 2021. године и у 2022. години. Оно што нисмо могли да предвидимо, а што нису ни друге централне банке очекивале, јесте да ће раст цене енергената превазићи сва очекивања (нафта, гас, а посебно електрична енергија), да ће због прекинутих ланаца снабдевања многе сировине бити дефицитарне у приличној мери и да ће њихове цене бити вишеструко повећане, да ће суша битније утицати на цене хране, а све то дешавало се глобално и преливало се на све земље света. Довести у питање способност Народне банке Србије да направи добру прогнозу кретања макроекономских варијабли у условима какви су тренутни, намеће питање шта је следеће. С обзиром на то да су и Европска централна банка и Систем федералних резерви знатније мењали своје пројекције од тромесечја до тромесечја, а у складу с најактуелнијим кретањима на бројним тржиштима, намеће се дилема да ли ће се и њихова способност убрзо довести у питање.

Незадовољство бившег гувернера Шошкића сопственим резултатима преноси се и на инструменте које је Народна банка Србије користила као одговор на пандемију, с циљем да помогне бржем опоравку домаће привреде, али и да допринесе иницијалном развоју важног сегмента тржишта капитала. Бројне компаније су се упознале са овим могућностима, разумеле су њихову предност (не само у амбијенту кризе већ и током сопственог развојног циклуса), а неке од њих сада планирају да их емитују. Тиме су остварена оба циља програма – подршка привреде током пандемије и сигнална функција. Тврдња да је Народна банка Србије имала намеру да купи обвезнице само „одабраних” предузећа апсолутно је неутемељена. Програм је осмишљен тако да има јасне критеријуме према којима се даје једнака прилика свим привредним друштвима да у њему учествују, без обзира на њихове карактеристике, попут структуре власништва. Нисмо предузећа раздвајали на јавна и приватна, јер ни криза није бирала кога ће погодити. У складу с тим, одлучено је да у програму могу да учествују сва предузећа довољног бонитета, без изузетка. Дата је једнака прилика свима, али је нису сви искористили. Не треба зато анатемисати оне који су препознали његове користи и искористили их на прави начин. Затим, алузија на примарну емисију и проблеме из раних 90-их година још један је пример покушаја манипулације. Процењивали смо све ризике, због чега је у оквиру програма дефинисан низ критеријума и ограничења. Отуда је нејасно на који је тачно начин, којим каналима трансмисије, овај програм подстакао инфлацију, како се у последње време наводи, опет без аргументације.

Даље, иако увођење нових инструмената са собом носи изазове (један од њих је и одређивање цене), у амбијенту још увек недовољно развијеног секундарног тржишта корпоративних обвезница, процес одређивања цене био је у складу с најбољом праксом, базиран на стопама приноса на најликвидније динарске инструменте (државне обвезнице Републике Србије), као и на детаљној процени премије ризика сваког емитента. О томе да су наведене трансакције реализоване по тржишним условима, сведочи велико интересовање инвеститора за куповину ових инструмената. У супротном, зашто би банке као професионални инвеститори учествовали у трансакцијама које би им донеле губитак или представљале висок ризик?

Изјава да ће се „губитак по основу корпоративних обвезница знати тек када оне доспеју на наплату” такође је крајње нејасна. Сва предузећа која су учествовала у програму имају позитивне економске резултате и показатеље, те нема никаквог утемељења да се очекује да неће исплатити обавезе по основу емитованих обвезница – ни периодично (купони), ни по доспећу (номинална вредност). Због тога остаје нејасно ко ће остварити губитак. Нити ће га имати банке, које су такође у поседу дела емитованих обвезница, нити ће га имати Народна банка Србије. И једни и други по основу финансијских токова из обвезница могу имати само позитиван ефекат, а правично, на тржишним принципима остварено вредновање, упоредиво с ценом динарских кредита које компаније остварују за одговарајуће рочности, потврђује да ни домаћа предузећа, емитенти обвезница неће бити на губитку. У амбијенту глобалне економске кризе и замрзавања многих финансијских токова, та предузећа успела су да искористе прилику да путем алтернативног извора финансирања рефинансирају обавезе које су им доспевале и да наставе да инвестирају у своје пословање. То је још један показатељ да се водило рачуна да овај програм нема инфлаторни карактер, поред тога што је ограничен на 55 милијарди динара, од чега је искоришћена свега половина (27,55 милијарди динара). Такође, од почетка кризе, односно од 18. марта 2020. године, Народна банка Србије је својим активностима из система повукла 63,5 милијарди динара, од чега трајно – 10,1 милијарду динара. Повукла, а не убацила у систем, при чему би уливање ликвидности у систем могло да има инфлаторни карактер и то тек ако би било прекомерно. И ту би било неопходно сагледавање целине активности и свих канала утицаја на инфлацију. Овако, издвојити један инструмент и без икакве анализе давати оцене његовог утицаја на инфлацију, те на губитак, у најмању руку је непрофесионално, а без дилеме злонамерно.

Ипак, једна од најбољих илустрација резултата рада г. Шошкића на месту гувернера Народне банке Србије и домета у очувању финансијске стабилности банкарског сектора јесте и случај стечаја Агробанке. Агробанка је пример највећег банкротства у домаћем банкарском систему, након банкарске реформе из 2001. године, испостављајући трошак пореским обвезницима и институцијама Републике Србије у висини од око 370 милиона евра (тада 1,3% бруто домаћег производа Србије). Проблеми у раду Банке кулминирали су током 2011. године, а укупан губитак исказан у тој години износио је око 284 милиона евра (29,7 милијарди динара). Агробанка је 2011. годину завршила с негативним капиталом и показатељем адекватности капитала од –34,44%, што је чак 46,44 процентна поена испод регулаторно прописаног минимума. Непотпуна и половична решења формирањем банке за посебне намене – Нове Агробанке у мају 2012. године, уз финансијску помоћ државе од 85 милиона евра у виду емитованих обвезница и 5 милиона евра обезбеђених од стране Агенције за осигурање депозита, била су покушај куповине додатног времена, а заправо су само додатно негативно утицала на трошкове санације губитака Банке. Тако нагомилан проблем, створен несавесним и неблаговременим активностима у периоду када је г. Шошкић био гувернер, остављен је на решавање новом руководству Народне банке Србије.

Коначно решење за Нову Агробанку које је донето ради заштите интереса депонената Банке, као и враћања поверења у пољуљани систем, подразумевало је бесповратну финансијску подршку Агенције за осигурање депозита путем трансфера финансијских средстава из Фонда за осигурање депозита у износу од 206 милиона евра, чиме је Фонд ефективно испражњен, уз додатно формирање обавезе државе Србије у износу од 74 милиона евра. Због многобројних неправилности у пословању Банке, специјално тужилаштво за организовани криминал током 2012. године подигло је оптужнице за 21 окривљено лице, укључујући и председника извршног одбора Банке.

Наводно нарушавање независности Народне банке Србије када је г. Шошкић напустио функцију гувернера 2012. године и наводни пад кредитног рејтинга Србије због тога немају утемељење у реалности. Разлози одлуке рејтинг агенција били су бројни, а међу њима су и растући расходи на име камата. Све агенције наводиле су дупле дефиците – фискални и платнобилансни као разлоге за одлуку која је само тада донета, а на основу резултата у претходном периоду. Другим речима, разлози су били неадекватна макроекономска политика која је вођена у периоду када је г. Шошкић био гувернер, кад су носиоци политика довели Србију на руб банкрота и унизили животни стандард грађана. Чињеница је и то да рејтинг агенција Standard & Poor’s већ дужи низ година у својим извештајима наглашава управо оперативну независност и јачање кредибилитета Народне банке Србије. Такође, изузетно висок степен хипокризије представља давање овакве изјаве управо од стране г. Шошкића, који је био нелегално изабран за члана Савета Народне банке Србије у тзв. афери „Бодрум” 2003. године. Претпостављамо да није вратио накнаде које је тада примао као члан нелегално изабраног Савета, а које су управо у то време биле уведене одлуком тог тела, које је требало да надзире финансијско пословање Народне банке Србије. Поред тога, није замерити професору Шошкићу што уопште не прати процес европских интеграција Републике Србије услед бројних других обавеза, па није упознат с чињеницом да су потврђена независност и самосталност Народне банке Србије и њена монетарна политика (не само на регулаторном нивоу већ и у пракси) још 2018. године кључно допринели и отварању поглавља 17 у преговорима са Европском унијом. С друге стране, често помињање друштвене корупције у јавним наступима г. Шошкића, по свему судећи, нема други циљ осим да скрене пажњу грађана Србије с неспорне чињенице да је г. Шошкић као функционер Народне банке Србије имао уделе у привредном друштву које је непосредно пружало банкама (неретко у државном власништву) услуге које се односе на софтверска решења у вези с применом регулаторних захтева управо Народне банке Србије. То што је г. Шошкић као председник Савета гувернера Народне банке Србије био истовремено и члан Економског савета председника Владе, и поред изричитих забрана у Закону о Народној банци Србије, говори о томе колико професор искрено поштује самосталност Народне банке Србије.

Кабинет гувернера