Palata Narodne banke, izgrađena u stilu neorenesansnog akademizma, predstavlja jedno od najvećih i najlepših ostvarenja u Beogradu u 19. veku, zbog čega je svrstana u spomenike kulture pod zaštitom države...
Oblikovanje i primena stres-testova trebalo bi da se zasnivaju na principima „dobre prakse“. Oni su proistekli iz iskustva tokom najnovije finansijske krize. Takođe, veoma je važno obratiti pažnju na operativnost samih testova.
Principe treba shvatiti kao smernice za sve koji su uključeni u celokupan proces stres-testova. Sve faze testiranja treba prilagoditi okolnostima i obezbediti standardizaciju, što će doprineti njihovoj uporedivosti, izbegavanju očiglednih zamki, kao i interpretaciji rezultata.
Principi koji će biti izloženi odnose se na makroprudencijalne stres-testove, iako su primenljive i ostale vrste stres-testova1. Ovo potvrđuju Principles for Sound Stress Testing Practices (BCBS, 2009), koji su usmereni na interne stres-testove koje izvode same finansijske institucije.
Ovaj princip se odnosi na izbor finansijskih institucija koje su uključene u test. U slučaju makroprudencijalnih stres-testova najbolji rezultati se postižu kada je obuhvaćen celokupni bankarski sistem, ali ako to nije moguće, trebalo bi uključiti sistemski važne finansijske institucije (koje imaju kapacitet da izazovu ili pojačaju sistemski rizik).
Veličina, zamenljivost, kompleksnost i uzajamna povezanost su kriterijumi koji se koriste pri proceni sistemski važne finansijske institucije2. Problem u jednoj instituciji može izazvati velike probleme drugim finansijskim institucijama, finansijskom sistemu kao celini ili čitavoj ekonomiji ako je u njoj koncentrisan veliki deo finansijskog posredovanja. Velika povezanost jedne finansijske institucije sa ostalima povećava verovatnoću prenošenja problema. Sistemski uticaj propasti jedne finansijske institucije zavisi od mogućnosti supstitucije (u slučaju kada se pružaju specifične usluge). Takođe, sistemski efekat propadanja jedne institucije veći je u slučaju kompleksne institucije, kao i troškovi za rešavanje problema i vreme neophodno za rešavanje. Dok su veličina, stepen supstitucije i kompleksnost merljive osobine, procena povezanosti zahteva korišćenje tehnički zahtevnog mrežnog pristupa. Finansijske institucije su izložene jedne prema drugima, što se može predstaviti matricom bilateralnih izloženosti. Takođe, mrežno modeliranje se može koristiti i za procenu uticaja istovremenog propadanja više institucija (procena solventnosti individualne institucija može dovesti do toga da se potceni sistemski rizik).
Ponašanje nefinansijskih institucija može da bude okidač ili da pojača efekat sistemskog rizika, što mrežno modeliranje mora da uzme u obzir.
Konačno, stabilnost finansijskog sistema kao celine zavisi od pouzdanog funkcionisanja finansijske infrastrukture (platnih sistema, centralnog depozitara hartija od vrednosti, sistema za poravnanje hartija od vrednosti).
Pored umreženosti finansijskih institucija, postoje i drugi kanali prostiranja šokova.
Primeri prostiranja šokova:
Modeliranje stres-testova zahteva pažljivo ispitivanje kanala za prenos šokova i razumevanje svih mogućih odgovora finansijskih institucija i tržišta kapitala. Još se ne može reći da se znaju svi kanali širenja efekata i interakcije između realne ekonomije i finansijskog sektora – makrofinansijski okvir – i uloge finansijske arhitekture i poslovne prakse u pojačavanju i prenosu negativnih šokova.
Uzimanje u obzir svih rizika je ključno za dobijanje pouzdanih rezultata. Do globalne finansijske krize, kreditni i tržišni rizik bili su glavni fokus stres-testova. Kriza je pokazala da je to bilo nedovoljno i da treba uključiti i druge izvore rizika, kao, na primer, rizik države ili rizik „presušivanja“ pojedinih izvora finansiranja. Za kompleksne finansijske institucije neophodno je uključiti i prekogranične aktivnosti kroz vlasništvo, obezbeđenje likvidnosti, izloženost kreditnom i tržišnom riziku, što je veoma važno kako za supervizore matične zemlje, tako i za zemlju domaćina.
Uključivanje određenih izvora rizika u stres-testove nije nimalo jednostavno. Neki rizici, kao, na primer, rizik države (sovereign risk) mogu biti toliko veliki da se dovodi u pitanje mogućnost samostalne zaštite od takvih rizika. Otud važnost stvaranja međunarodne arhitekture finansijske stabilnosti. Slični problemi se mogu javiti i sa sistemskim šokom likvidnosti. Uključivanje svih rizika u stres-test ostaje pitanje od velike važnosti kako bi se dobila kompletna slika stanja koja bi omogućila pravovremeno reagovanje – na nacionalnom i međunarodnom nivou.
Stres-testovi centralnih banaka, kao i FSAP, imaju horizont od dve godine ili duže, tako da projekcija profita može imati veliki uticaj na rezultate testa. Zanemarivanje profita kao sigurnosnog pojasa mogao bi da preuveliča uticaj šokova.
Primena ovog principa u praksi zahteva da tim koji izvodi stres-testove proverava izveštaje banaka i dobro razume sve rizike, uslove poslovanja i različite modele ponašanja banaka pre modeliranja stres-testova, uključujući i rizike koji mogu biti „preveliki da bi se ublažili“ (too big to mitigate).
Poštovanje ovog principa važno je i za mikroprudencijalni i za makroprudencijalni nadzor. Međutim, činjenica je da mikroprudencijalni nadzor bolje prepoznaje specifične rizike u samoj banci, a makroprudencijalni nadzor makroekonomske rizike i makrofinansijske zavisnosti. Zato su oba stres-testa neophodna, posebno imajući u vidu efekat sinergije na kvalitet rezultata.
Tokom modeliranja stres-testova važno je uzeti u obzir različite poslovne modele finansijskih institucija. U protekloj deceniji, veliki broj svetskih finansijskih institucija počeo je sve više da se oslanja na neosigurane kratkoročne izvore finansiranja, umesto na depozite. Tokom najnovije krize, zabrinutost u pogledu adekvatnosti vrednovanja aktive doveli su do povlačenja investitora, što je nepovoljno uticalo na neke velike banke. Kašnjenje u prepoznavanju krize, delimično izazvano brigom isključivo o solventnosti institucija, kao i političkim teškoćama u pronalaženju rešenja ovih problema, produbili su krizu.
Sve ovo dovelo je do zaključka da stres-testove koji su zasnovani na regulatornim i računovodstvenim standardima treba dopuniti tržišnim aspektom.
Primena makroprudencijalnih stres-testova uticala je na promenu regulative u pravcu dodatnih dokapitalizacija i kvaliteta kapitala banaka. S makroprudencijalnog gledišta, finansijske institucije bi trebalo da raspolažu adekvatnim kapitalom ne samo da bi bile u stanju da obezbede svoju solventnost u slučaju sistemskog šoka, već i da ne postanu kanal prostiranja šokova. Ovo zahteva veći iznos kapitala nego što je potrebno za pojedinačnu banku, posmatrano izolovano od finansijskog sistema kao celine. Ovaj princip, takođe, promenio je način razmišljanja kad je objavljivanje rezultata stres-testova u pitanju. Objavljivanje rezultata tokom nestabilnog ekonomskog perioda može pomoći da se prepoznaju netačne informacije i povrati poverenje u sistem. U slučaju stres-testova koji se preduzimaju s ciljem nadzora nad sistemom tokom stabilnih perioda, objavljivanje rezultata može uticati na bolje prepoznavanje rizika i poboljšanje tržišne discipline, što smanjuje verovatnoću iznenadnih promena u poslovnim politikama banaka. Naravno, objavljivanje rezultata pojedinačnih institucija podrazumeva i veliku odgovornost, pošto stres-testovi treba da budu veoma objektivni u pogledu procene rizika, eksplicitni u obuhvatu i ograničenjima, a iznošenje rezultata u javnost treba da bude praćeno merama koje će uticati na otklanjanje ili smanjivanje slabosti, ne ograničavajući se samo na neophodne dokapitalizacije.
Ovaj princip je povezan sa osnovnom namenom stres-testa – ocenom otpornosti sistema na ekstremne, malo verovatne šokove. Veličina šokova bi trebalo da bude kalibrisana na osnovu iskustva iz prošlosti: „najnepovoljniji događaj tokom protekle decenije“, događaj s malom verovatnoćom da se desi (na primer s verovatnoćom od 1%), veoma redak događaj (tail event), šok veličine „n standardnih devijacija“. Nedostatak ovog pristupa je promena istorijskog iskustva tokom vremena: „najnepovoljniji scenario tokom protekle decenije“ u sadašnjim okolnostima bi izgledao sasvim drugačije. Drugi nedostatak je raspoloživost malog broja opservacija za mnoge finansijske proizvode, tako da su i volatilnost, a i šokovi kalibrisani prema ovom iskustvu suviše blagi. Nije lako napraviti odgovarajući izbor scenarija. Zato se neke centralne banke ne odlučuju na scenarije zasnovane na malo verovatnim događajima, već upravo na scenarija s najvećom verovatnoćom događanja (baseline). Da bi rezultati stres-testova pojedinačnih institucija ili celog sistema bili upotrebljivi, neophodno je uzeti u obzir ne samo uticaj pojedinačnog rizika već i njihovu kombinaciju i međuzavisnost, kao i međuzavisnost institucija pogođenih šokovima. Umereni korelisani šokovi mogu da generišu ekstremno loše rezultate. Takođe, faktori rizika mogu pokazivati slabu korelisanost u normalnim ekonomskim okolnostima, ali veoma izraženu korelisanost u stresnim periodima. Konačno, tokom vremena menja se zajednički uticaj rizika i zavisi od potencijala pojedinačnih institucija da izazovu ili prenose šokove kroz sistem.
Mrežno modeliranje kao tehnika omogućava prikazivanje međuzavisnosti finansijskih institucija, kvantifikovanje osetljivosti mreže na šokove, kao i analizu otpornosti sistema umreženih institucija na rizike.
Objavljivanje rezultata stres-testova pojedinačnih finansijskih institucija tokom svetske krize postalo je pravilo. U pretkriznom periodu, svega nekoliko centralnih banaka je u svojim izveštajima o finansijskoj stabilnosti objavljivalo agregirane rezultate stres-testova. Međutim, kriza je uticala na promenu politike u pogledu objavljivanja rezultata. Kreatori ekonomske politike videli su to kao dobar način da se ojača poverenje javnosti u finansijska tržišta. U SAD je objavljivanje rezultata stres-testova regulisano zakonom3, što je uticalo na povećanje interesovanja šire javnosti za tu oblast.
Objašnjavanje metodologije stres-testova, pretpostavki, pojedinačnih rizika, kao i scenarija, pored objavljivanja samih rezultata, može biti od pomoći u podizanju svesti šire javnosti o rizicima, jačanju finansijske discipline i ohrabrivanju diskusije u vezi s politikama finansijske stabilnosti. Javna komunikacija može imati pozitivan uticaj čak i u slučaju kada su rezultati nepovoljni, ako je praćena odgovarajućim planovima za nepredviđene situacije, merama podrške za institucije koje „ne prolaze“ testove i merama koje su usmerene na rešavanje problema i posvećene održanju finansijske stabilnosti. Nasuprot tome, ako pretpostavke i scenariji nisu u skladu s predloženim merama, postoji veliki rizik od pogrešne interpretacije. To bi moglo da utiče na smanjivanje poverenja javnosti, podsticaj finansijskim institucijama da se odluče za „varanje“ na testu (u slučaju bottom-up testova) ili nameštanje izveštaja (top-down).
Takođe, ako se rezultati stres-testova objavljuju često, a pretpostavke i scenarija neprestano menjaju, rezultati mogu izazvati konfuziju u javnosti.
Neophodno je razmotriti dobre i loše strane objavljivanja rezultata stres-testova.
Ukoliko postoji poverenje javnosti u finansijski sistem, javno objašnjavanje detalja sistemskih stres-testova u kriznom periodu može biti pozitivno. U normalnim okolnostima treba redovno komunicirati s javnošću. Redovno objavljivanje rezultata može doprineti da javnost bude bolje upoznata s principima stres-testova, što ih čini delotvornijim alatom u mogućim kriznim periodima.
Pored svih prednosti, objavljivanje rezultata stres-testova pojedinačnih institucija zavisi od niza ključnih preduslova. Rezultati stres-testova bi trebalo da budu pouzdani i uverljivi, da pokriju relevantne rizike i kanale prenošenja rizika, pretpostavke treba da uključe realne šokove, a rezultati da oslikavaju ozbiljnu procenu. Još važnije, rezultati bi trebalo da budu praćeni preporukama i/ili drugim regulatornim aktivnostima, uključujući i podršku države, ako je potrebno. Ukoliko se ne ispune ti preduslovi, objavljivanje rezultata neće biti efektno i informativno i može učiniti više štete nego koristi.
Na kraju, objavljivanje rezultata stres-testova trebalo bi da bude deo šire strategije afirmacije politika finansijske stabilnosti i može biti efikasnije ako se izvodi u kontekstu redovnog informisanja javnosti o pitanjima finansijske stabilnosti, a dopunjeno objavljivanjem širokog skupa finansijskih indikatora.
Bez obzira na sveobuhvatnu „pokrivenost“ faktorima rizika, kvalitet analitičkih modela, pretpostavljenu veličinu šokova i strategiju komunikacije, uvek postoji rizik da će se „nezamislivo" materijalizovati. Stres-testovi ne predviđaju budućnost. Oni obezbeđuju ocenu otpornosti finansijske institucije ili sistema na pretpostavljene šokove. Budući šokovi će verovatno nastati kao posledica uvođenja novih finansijskih instrumenata, neočekivanih događaja (na primer raspad valutne unije) usled faktora koji su kroz istoriju veoma malo uticali na stabilnost sistema ili rizika koji se dugi niz godina nisu materijalizovali, tako da su zaboravljeni (npr. razvijena zemlja suočena s rizikom neizvršavanja obaveza države).
Koji je praktičan način da se ovi faktori ugrade u stres-testa?
Jedan od pristupa je da se tradicionalni stres-testovi dopune mogućim šokovima na osnovu stručne procene i novih informacija. Neke centralne banke su objavile „vodič“ za izbor scenarija, imajući u vidu važnost izbora scenarija.
Centralna banka SAD obično koristi dva scenarija za izvođenje stres-testova: jedan scenario kreira sama finansijska institucija, jedinstven samo za nju, i drugi, zajednički scenario. Institucije se tako procenjuju na osnovu specifičnog scenarija koje su same kreirale i na osnovu zajedničkih pretpostavki.
Treba naći pravu meru pri projektovanju šokova. Veoma je važno da se ne dođe do situacije da „slabe banke“ iskažu dobre rezultate (prođu testove), ali nije korisno ni predvideti veoma jake šokove, koji će dovesti do toga da se veliki broj banaka nađe u problemima.
Obrnuti smer stres-testa – dobiti pretpostavke šokova na osnovu očekivanih rezultata po pojedinačnim institucijama – može pomoći da se previdi širi spektar rizika.
Drugi pristup je primena teorije distribucije na same scenarije, za razliku od izbora samo jednog nepovoljnog scenarija. Ovaj pristup polazi od činjenice da je budućnost stohastički proces i da se može predstaviti brojnim kombinacijama događaja, s različitim verovatnoćama realizacije. Scenariji se prave na osnovu istorijske distribucije ulaznih podataka, koristeći Monte Carlo simulaciju. Svaki scenario je predstavljen kombinacijama ulaznih podataka. Rezultat se predstavlja distribucijom pokazatelja adekvatnosti kapitala za svaku banku, pri čemu je svaka tačka distribucije vezana za određeni scenario4.
Konačno, ovaj princip govori više o kontekstu u kome se koristi stres-test nego o mehanici njihovog modeliranja i primene. Nije lako proceniti u kojoj meri je stres-test usklađen sa ovim principom. Umesto toga, ovaj princip treba da posluži kao podsetnik da stres-testovi ne treba da budu izvedeni kao izolovana analiza, a rezultate ne treba uzimati kao jedinu meru. Nakon nekog perioda, upoređivanje rezultata sa ostvarenim vrednostima pokazaće da li smo bili previše optimistični ili pesimistični u kreiranju scenarija. I pored najvećeg opreza, uvek postoji rizik pretpostavljenog modela, pristup nedovoljnom broju informacija ili potcenjivanje ozbiljnosti šoka. Stoga rezultate stres-testa treba postaviti u širi kontekst.
1 Macrofinancial Stress Testing—Principles and Practices, MMF, 2012.
2 Report on Guidance to Assess the Systemic Importance of Financial Institutions, Markets, and Instruments: initial considerations IMF/BIS/FSB (2009), Global systemically important banks: Assessment methodology and the additional loss absorbency requirement BCBS (2011).
3 Dodd-Frank Act propisuje da FED objavljuje rezultate stres-testova za velike banke.
4 Barnhill, Theodore, Panagiotis Papapanagiotou, Liliana Schumacher, 2002 – Measuring Integrated Credit and Market Risks in Bank Portfolios: An Application to a Set of Hypothetical Banks Operating in South Africa, Journal of Financial Markets, Institutions and Instruments, 11(5) pp. 401–443.
