Принципи „добре праксе“

Обликовање и примена стрес-тестова требало би да се заснивају на принципима „добре праксе“. Они су проистекли из искуства током најновије финансијске кризе. Такође, веома је важно обратити пажњу на оперативност самих тестова.

Принципе треба схватити као смернице за све који су укључени у целокупан процес стрес-тестова. Све фазе тестирања треба прилагодити околностима и обезбедити стандардизацију, што ће допринети њиховој упоредивости, избегавању очигледних замки, као и интерпретацији резултата.

Принципи који ће бити изложени односе се на макропруденцијалне стрес-тестове, иако су применљиве и остале врсте стрес-тестова1. Ово потврђују Principles for Sound Stress Testing Practices (BCBS, 2009), који су усмерени на интерне стрес-тестове које изводе саме финансијске институције.

Принципи

Принцип 1. Дефинисати циљне институције за спровођење стрес-тестова

Овај принцип се односи на избор финансијских институција које су укључене у тест. У случају макропруденцијалних стрес-тестова најбољи резултати се постижу када је обухваћен целокупни банкарски систем, али ако то није могуће, требало би укључити системски важне финансијске институције (које имају капацитет да изазову или појачају системски ризик).

Величина, заменљивост, комплексност и узајамна повезаност су критеријуми који се користе при процени системски важне финансијске институције2. Проблем у једној институцији може изазвати велике проблеме другим финансијским институцијама, финансијском систему као целини или читавој економији ако је у њој концентрисан велики део финансијског посредовања. Велика повезаност једне финансијске институције са осталима повећава вероватноћу преношења проблема. Системски утицај пропасти једне финансијске институције зависи од могућности супституције (у случају када се пружају специфичне услуге). Такође, системски ефекат пропадања једне институције већи је у случају комплексне институције, као и трошкови за решавање проблема и време неопходно за решавање. Док су величина, степен супституције и комплексност мерљиве особине, процена повезаности захтева коришћење технички захтевног мрежног приступа. Финансијске институције су изложене једне према другима, што се може представити матрицом билатералних изложености. Такође, мрежно моделирање се може користити и за процену утицаја истовременог пропадања више институција (процена солвентности индивидуалне институција може довести до тога да се потцени системски ризик).

Понашање нефинансијских институција може да буде окидач или да појача ефекат системског ризика, што мрежно моделирање мора да узме у обзир.

Коначно, стабилност финансијског система као целине зависи од поузданог функционисања финансијске инфраструктуре (платних система, централног депозитара хартија од вредности, система за поравнање хартија од вредности).

Принцип 2. Уочити све релевантне канале ширења ризика

Поред умрежености финансијских институција, постоје и други канали простирања шокова.

Примери простирања шокова:

  • Повратна спрега између ризика солвентности и ликвидности укључује нелинеаран однос између трошкова финансирања и перцепције ризика од стране поверилаца, као и између исхитрене продаје активе (fire sales) и даљег пада вредности имовине, који доводи до проблема солвентности.
  • Повратна спрега између финансијске нестабилности и реалне економије, као, на пример, смањење задужености банака, може имати негативан ефекат на реалну економију, што повратно делује на погоршање квалитета активе банака (second-round effects).
  • Повезаност банака и државе. Традиционално, кључни извор ризика у односу између банака и државе је финансирање јавног дуга кредитима банкарског сектора држави или куповином државних хартија од вредности од стране банака. Реакција регулаторне политике (или изостанак реакције) може имати значајан утицај на преношење ризика, као и на трајање кризе.

Моделирање стрес-тестова захтева пажљиво испитивање канала за пренос шокова и разумевање свих могућих одговора финансијских институција и тржишта капитала. Још се не може рећи да се знају сви канали ширења ефеката и интеракције између реалне економије и финансијског сектора – макрофинансијски оквир – и улоге финансијске архитектуре и пословне праксе у појачавању и преносу негативних шокова.

Принцип 3. Укључити све значајне ризика и заштитне слојеве

Узимање у обзир свих ризика је кључно за добијање поузданих резултата. До глобалне финансијске кризе, кредитни и тржишни ризик били су главни фокус стрес-тестова. Криза је показала да је то било недовољно и да треба укључити и друге изворе ризика, као, на пример, ризик државе или ризик „пресушивања“ појединих извора финансирања. За комплексне финансијске институције неопходно је укључити и прекограничне активности кроз власништво, обезбеђење ликвидности, изложеност кредитном и тржишном ризику, што је веома важно како за супервизоре матичне земље, тако и за земљу домаћина.

Укључивање одређених извора ризика у стрес-тестове није нимало једноставно. Неки ризици, као, на пример, ризик државе (sovereign risk) могу бити толико велики да се доводи у питање могућност самосталне заштите од таквих ризика. Отуд важност стварања међународне архитектуре финансијске стабилности. Слични проблеми се могу јавити и са системским шоком ликвидности. Укључивање свих ризика у стрес-тест остаје питање од велике важности како би се добила комплетна слика стања која би омогућила правовремено реаговање – на националном и међународном нивоу.

Стрес-тестови централних банака, као и FSAP, имају хоризонт од две године или дуже, тако да пројекција профита може имати велики утицај на резултате теста. Занемаривање профита као сигурносног појаса могао би да преувелича утицај шокова.

Примена овог принципа у пракси захтева да тим који изводи стрес-тестове проверава извештаје банака и добро разуме све ризике, услове пословања и различите моделе понашања банака пре моделирања стрес-тестова, укључујући и ризике који могу бити „превелики да би се ублажили“ (too big to mitigate).

Поштовање овог принципа важно је и за микропруденцијални и за макропруденцијални надзор. Међутим, чињеница је да микропруденцијални надзор боље препознаје специфичне ризике у самој банци, а макропруденцијални надзор макроекономске ризике и макрофинансијске зависности. Зато су оба стрес-теста неопходна, посебно имајући у виду ефекат синергије на квалитет резултата.

Принцип 4. Укључити различите могуће облике понашања финансијских институција при обликовању стрес-теста

Током моделирања стрес-тестова важно је узети у обзир различите пословне моделе финансијских институција. У протеклој деценији, велики број светских финансијских институција почео је све више да се ослања на неосигуране краткорочне изворе финансирања, уместо на депозите. Током најновије кризе, забринутост у погледу адекватности вредновања активе довели су до повлачења инвеститора, што је неповољно утицало на неке велике банке. Кашњење у препознавању кризе, делимично изазвано бригом искључиво о солвентности институција, као и политичким тешкоћама у проналажењу решења ових проблема, продубили су кризу.

Све ово довело је до закључка да стрес-тестове који су засновани на регулаторним и рачуноводственим стандардима треба допунити тржишним аспектом.

Примена макропруденцијалних стрес-тестова утицала је на промену регулативе у правцу додатних докапитализација и квалитета капитала банака. С макропруденцијалног гледишта, финансијске институције би требало да располажу адекватним капиталом не само да би биле у стању да обезбеде своју солвентност у случају системског шока, већ и да не постану канал простирања шокова. Ово захтева већи износ капитала него што је потребно за појединачну банку, посматрано изоловано од финансијског система као целине. Овај принцип, такође, променио је начин размишљања кад је објављивање резултата стрес-тестова у питању. Објављивање резултата током нестабилног економског периода може помоћи да се препознају нетачне информације и поврати поверење у систем. У случају стрес-тестова који се предузимају с циљем надзора над системом током стабилних периода, објављивање резултата може утицати на боље препознавање ризика и побољшање тржишне дисциплине, што смањује вероватноћу изненадних промена у пословним политикама банака. Наравно, објављивање резултата појединачних институција подразумева и велику одговорност, пошто стрес-тестови треба да буду веома објективни у погледу процене ризика, експлицитни у обухвату и ограничењима, а изношење резултата у јавност треба да буде праћено мерама које ће утицати на отклањање или смањивање слабости, не ограничавајући се само на неопходне докапитализације.

Принцип 5. Не губити из вида ретке ризике

Овај принцип је повезан са основном наменом стрес-теста – оценом отпорности система на екстремне, мало вероватне шокове. Величина шокова би требало да буде калибрисана на основу искуства из прошлости: „најнеповољнији догађај током протекле деценије“, догађај с малом вероватноћом да се деси (на пример с вероватноћом од 1%), веома редак догађај (tail event), шок величине „n стандардних девијација“. Недостатак овог приступа је промена историјског искуства током времена: „најнеповољнији сценарио током протекле деценије“ у садашњим околностима би изгледао сасвим другачије. Други недостатак је расположивост малог броја опсервација за многе финансијске производе, тако да су и волатилност, а и шокови калибрисани према овом искуству сувише благи. Није лако направити одговарајући избор сценарија. Зато се неке централне банке не одлучују на сценарије засноване на мало вероватним догађајима, већ управо на сценарија с највећом вероватноћом догађања (baseline). Да би резултати стрес-тестова појединачних институција или целог система били употребљиви, неопходно је узети у обзир не само утицај појединачног ризика већ и њихову кoмбинацију и међузависност, као и међузависност институција погођених шоковима. Умерени корелисани шокови могу да генеришу екстремно лоше резултате. Такође, фактори ризика могу показивати слабу корелисаност у нормалним економским околностима, али веома изражену корелисаност у стресним периодима. Коначно, током времена мења се заједнички утицај ризика и зависи од потенцијала појединачних институција да изазову или преносе шокове кроз систем.

Мрежно моделирање као техника омогућава приказивање међузависности финансијских институција, квантификовање осетљивости мреже на шокове, као и анализу отпорности система умрежених институција на ризике.

Принцип 6. Пажљиво изложити резултате стрес-тестова

Објављивање резултата стрес-тестова појединачних финансијских институција током светске кризе постало је правило. У преткризном периоду, свега неколико централних банака је у својим извештајима о финансијској стабилности објављивало агрегиране резултате стрес-тестова. Међутим, криза је утицала на промену политике у погледу објављивања резултата. Креатори економске политике видели су то као добар начин да се ојача поверење јавности у финансијска тржишта. У САД је објављивање резултата стрес-тестова регулисано законом3, што је утицало на повећање интересовања шире јавности за ту област.

Објашњавање методологије стрес-тестова, претпоставки, појединачних ризика, као и сценарија, поред објављивања самих резултата, може бити од помоћи у подизању свести шире јавности о ризицима, јачању финансијске дисциплине и охрабривању дискусије у вези с политикама финансијске стабилности. Јавна комуникација може имати позитиван утицај чак и у случају када су резултати неповољни, ако је праћена одговарајућим плановима за непредвиђене ситуације, мерама подршке за институције које „не пролазе“ тестове и мерама које су усмерене на решавање проблема и посвећене одржању финансијске стабилности. Насупрот томе, ако претпоставке и сценарији нису у складу с предложеним мерама, постоји велики ризик од погрешне интерпретације. То би могло да утиче на смањивање поверења јавности, подстицај финансијским институцијама да се одлуче за „варање“ на тесту (у случају bottom-up тестова) или намештање извештаја (top-down).

Такође, ако се резултати стрес-тестова објављују често, а претпоставке и сценарија непрестано мењају, резултати могу изазвати конфузију у јавности.

Неопходно је размотрити добре и лоше стране објављивања резултата стрес-тестова.

Уколико постоји поверење јавности у финансијски систем, јавно објашњавање детаља системских стрес-тестова у кризном периоду може бити позитивно. У нормалним околностима треба редовно комуницирати с јавношћу. Редовно објављивање резултата може допринети да јавност буде боље упозната с принципима стрес-тестова, што их чини делотворнијим алатом у могућим кризним периодима.

Поред свих предности, објављивање резултата стрес-тестова појединачних институција зависи од низа кључних предуслова. Резултати стрес-тестова би требало да буду поуздани и уверљиви, да покрију релевантне ризике и канале преношења ризика, претпоставке треба да укључе реалне шокове, а резултати да осликавају озбиљну процену. Још важније, резултати би требало да буду праћени препорукама и/или другим регулаторним активностима, укључујући и подршку државе, ако је потребно. Уколико се не испуне ти предуслови, објављивање резултата неће бити ефектно и информативно и може учинити више штете него користи.

На крају, објављивање резултата стрес-тестова требало би да буде део шире стратегије афирмације политика финансијске стабилности и може бити ефикасније ако се изводи у контексту редовног информисања јавности о питањима финансијске стабилности, а допуњено објављивањем широког скупа финансијских индикатора.

Принцип 7. Укључити могућност појаве ванредно ретких ризика

Без обзира на свеобухватну „покривеност“ факторима ризика, квалитет аналитичких модела, претпостављену величину шокова и стратегију комуникације, увек постоји ризик да ће се „незамисливо" материјализовати. Стрес-тестови не предвиђају будућност. Они обезбеђују оцену отпорности финансијске институције или система на претпостављене шокове. Будући шокови ће вероватно настати као последица увођења нових финансијских инструмената, неочекиваних догађаја (на пример распад валутне уније) услед фактора који су кроз историју веома мало утицали на стабилност система или ризика који се дуги низ година нису материјализовали, тако да су заборављени (нпр. развијена земља суочена с ризиком неизвршавања обавеза државе).

Који је практичан начин да се ови фактори уграде у стрес-теста?

Један од приступа је да се традиционални стрес-тестови допуне могућим шоковима на основу стручне процене и нових информација. Неке централне банке су објавиле „водич“ за избор сценарија, имајући у виду важност избора сценарија.

Централна банка САД обично користи два сценарија за извођење стрес-тестова: један сценарио креира сама финансијска институција, јединствен само за њу, и други, заједнички сценарио. Институције се тако процењују на основу специфичног сценарија које су саме креирале и на основу заједничких претпоставки.

Треба наћи праву меру при пројектовању шокова. Веома је важно да се не дође до ситуације да „слабе банке“ искажу добре резултате (прођу тестове), али није корисно ни предвидети веома јаке шокове, који ће довести до тога да се велики број банака нађе у проблемима.

Обрнути смер стрес-теста – добити претпоставке шокова на основу очекиваних резултата по појединачним институцијама – може помоћи да се превиди шири спектар ризика.

Други приступ је примена теорије дистрибуције на саме сценарије, за разлику од избора само једног неповољног сценарија. Овај приступ полази од чињенице да је будућност стохастички процес и да се може представити бројним комбинацијама догађаја, с различитим вероватноћама реализације. Сценарији се праве на основу историјске дистрибуције улазних података, користећи Monte Carlo симулацију. Сваки сценарио је представљен комбинацијама улазних података. Резултат се представља дистрибуцијом показатеља адекватности капитала за сваку банку, при чему је свака тачка дистрибуције везана за одређени сценарио4.

Коначно, овај принцип говори више о контексту у коме се користи стрес-тест него о механици њиховог моделирања и примене. Није лако проценити у којој мери је стрес-тест усклађен са овим принципом. Уместо тога, овај принцип треба да послужи као подсетник да стрес-тестови не треба да буду изведени као изолована анализа, а резултате не треба узимати као једину меру. Након неког периода, упоређивање резултата са оствареним вредностима показаће да ли смо били превише оптимистични или песимистични у креирању сценарија. И поред највећег опреза, увек постоји ризик претпостављеног модела, приступ недовољном броју информација или потцењивање озбиљности шока. Стога резултате стрес-теста треба поставити у шири контекст.


1 Macrofinancial Stress Testing—Principles and Practices, ММФ, 2012.
2 Report on Guidance to Assess the Systemic Importance of Financial Institutions, Markets, and Instruments: initial considerations IMF/BIS/FSB (2009), Global systemically important banks: Assessment methodology and the additional loss absorbency requirement BCBS (2011).
3 Dodd-Frank Act прописује да ФЕД објављује резултате стрес-тестова за велике банке.
4 Barnhill, Theodore, Panagiotis Papapanagiotou, Liliana Schumacher, 2002 – Measuring Integrated Credit and Market Risks in Bank Portfolios: An Application to a Set of Hypothetical Banks Operating in South Africa, Journal of Financial Markets, Institutions and Instruments, 11(5) pp. 401–443.