Шта представљају стрес-тестови

Стрес-тестови су алат којим је могуће оценити отпорност финансијске институције или финансијског система као целине, претпостављајући реализацију неповољног догађаја или сценарија. То је квантитативна анализа типа „шта ако“ (what if), која процењује шта би се десило с капиталом, профитом, новчаним токовима појединачних финансијских институција или система у целини ако се одређени ризици материјализују.

Изворно, стрес-тест као алат није настао у финансијама, већ у техничким наукама. У најширем смислу, извођење стрес-тестова је техника за проверу стабилности неког објекта или система у условима различитих неповољних утицаја. У финансијама, стрес-тест је на почетку искоришћен за процену карактеристика индивидуалних портфеља или стабилности појединих институција (микрострес-тестови). Касније, методологија је искоришћена за тестирање стабилности група финансијских институција које, посматране појединачно, али и као систем, могу имати утицај на економију у целини (макрострес-тестови).

Целокупан процес стрес-тестирања је више од самог нумеричког прорачуна утицаја могућих шокова. То укључује избор финансијских институција, дефинисање ризика и сценарија, моделирање утицаја сценарија на солвентност и ликвидност, израду комуникационе стратегије за представљање резултата стрес-тестова и, ако је оправдано, обликовање препорука за увођење (укидање) или заоштравање (ублажавање) макропруденцијалне интервенције. Стрес-тестови обично дају процену два аспекта јачине финансијских институција: солвентности и ликвидности. Већина стрес-тестова је фокусирана на банкарски сектор, што је разумљиво с обзиром на његов утицај на реалну економију. Као нови производи, у оквиру стрес-тестова појављују се и процене стабилности небанкарског сектора, посебно сектора осигурања и инфраструктуре финансијског тржишта. 

Стрес-тест солвентности

Институција је солвентна када је вредност њене активе већа од обавеза, тј. када је вредност капитала „позитивна“. Вредност активе и обавеза зависи од будућих новчаних токова, који су у одређеној мери неизвесни и зависе од будућих економских и финансијских услова. Солвентна институција би требало да одржи вредност акцијског капитала, тако да може да апсорбује потенцијалне губитке у случају стреса. Несолвентност настаје када висина обавеза превазилази њена средства, тј. када остварени губици премашују капитал.

Стрес-тест солвентности процењује да ли финансијска институција или систем у целини има довољно капитала да остане солвентан у хипотетички веома ризичном окружењу, пројектујући профитни амортизер, губитке и процењујући њихове промене.

Уопштено, солвентност финансијске институције зависи од величине иницијалног капитала банке, нивоа очекиваних прихода и нивоа њихове наплате, усклађености рочне структуре средстава и пласмана, концентрације кредита, инвестиција у секторе где непредвиђени догађаји могу проузроковати губитке.

Главни фактори ризика произлазе из потенцијалних губитака неизмирења обавеза дужника (кредитни ризик), губитака из хартија од вредности услед промене тржишних фактора, као што су каматне стопе и девизни курс (тржишни ризик).

Стрес-тест може бити моделиран тако да испитује утицај једног извора ризика (single factor tests, sensitivity stres test) или више извора ризика (multiple factor test). Извори ризика се могу комбиновати случајним избором (combined shock test) или генерисати истовремено утврђивањем макроекономског сценарија (macro scenario test).

При процени кредитног ризика постоји могућност укључивања целокупне вредности кредита или само одређених, на пример становништву, привреди итд.

Процена показатеља адекватности капитала у макрострес-тестовима претпоставља постојање макроеконометријског модела. Макроеконометријски модел објашњава степен зависности између кључних параметара ризика (non-performing loan ratio, probability of default, loss given default, credit rating итд.) и релевантних макроекономских варијабли, као што су бруто домаћи производ, незапосленост, девизни курс, каматне стопе итд. Додатно, неопходна је пројекција профита у зависности од макроекономских променљивих, али и пословног модела банака. Коначно, потребне су и претпоставке о понашању финансијских институција (као на пример политика исплате дивиденди и смањења задужености у случају неповољних шокова), што повећава сложеност тестова. Макрострес-тестови обично обухватају временски хоризонт од неколико година (од једне до три године), јер се кредитни ризици материјализују постепено.

Солвентност се може оценити на основу промене показатеља адекватности капитала чије су минималне вредности дефинисане националном регулативом. Стандардни показатељи солвентности финансијске институције су показатељ адекватности капитала банке (однос регулаторног капитала и ризичне активе банке), ниво задужености (капитал у односу на активу), учешће губитака у капиталу или потребне докапитализације. За систем или појединачну институцију се може рећи да је „прошла“ тест ако је показатељ адекватности капитала изнад захтеваног минимума, који је најчешће регулаторни минимум. Поред тога, централна банка може банци одредити показатељ адекватности капитала већи од оног који је прописан ако контролом бонитета и законитости пословања банке утврди да је то потребно ради стабилног и сигурног пословања банке, односно испуњења њених обавеза према повериоцима.

Стрес-тест ликвидности

Стрес-тест ликвидности се користи за оцену могућности опстанка банке у условима ликвидносног шока. Финансијске институције могу се суочити са изненадним одливима, на пример, као резултат пресушивања ликвидности, што се десило током најновије кризе. Финансијски посредници, посебно банке, због рочне неусклађености активе и пасиве могу се суочити с проблемом повлачења депозита. У случају да дође до великог повлачења депозита или замрзавања међубанкарског тржишта, банка се суочава с недостатком ликвидности чак и ако је солвентна.

Уколико банка има довољно ликвидних средстава, она може да генерише ликвидност продајом имовине без великих губитака. Међутим, ако су њена средства неутрживи кредити или ако је тржишна вредност средстава обезбеђења знатно испод књиговодствене вредности (haircut), банка ће бити неликвидна. Тада долази до утицаја ликвидности на профитабилност банке, нарочито када није у стању да брзо прода имовину без губитака, па мора да обезбеди додатне изворе средстава по тренутној тржишној цени.

Шокови ликвидности и солвентности су повезани и тешко их је разграничити. У случају проблема с финансирањем, недостатак ликвидности може довести до несолвентности уколико актива не може да се прода или се може продати само по знатно нижим ценама (fire sales). Повећање трошкова финансирања у условима шока ликвидности може утицати на солвентност финансијске институције.