Макропруденцијални стрес-тестови

Недавна финансијска криза скренула је пажњу стручне јавности и истраживача на стрес-тестове финансијских система и институција, нарочито банака. Како нису уочени ризици који су довели до кризе, а макроекономска сценарија нису била пажљиво обликована, упућене су одређене критике на рачун стрес-тестова. Међутим, током кризе, стрес-тестови су добили нову димензију. Користили су се као алат за управљање кризном ситуацијом појединачне финансијске институције и оцену неопходне докапитализације. Све ове околности подстакле су широку и бурну расправу о претпоставкама, моделима и нарочито коришћењу стрес-тестова за оцену финансијске (не)стабилности. Међународни монетарни фонд је у оквиру рада Macrofinancial Stress Testing, 2012 – Principles and Practices  дао оквир и практичне савете за извођење стрес-тестова.

Може се рећи да су се стрес-тестови показали као веома користан дијагностички алат. Истовремено, криза је нагласила потенцијал коришћења стрес-тестова ради враћања поверења тржишта и јавности у финансијски систем. Такође, резултати макропруденцијалних стрес-тестова служили су као основа у процесима одлучивања о макропруденцијалним мерама. О стрес-тестовима много се расправља у стручној јавности, а резултати се разматрају с великом пажњом.

С обзиром на све већи значај који се придаје стрес-тестовима, методологија, модели, претпоставке и начин употребе стрес-тестова све су чешће тема стручних и других расправа, посебно у вези с тумачењима резултата стрес-тестова и њихове упоредивости.

Стрес-тест је не само највише коришћен већ и најважнији алат за процену кључних ризика и рањивости финансијских институција и финансијског система у целини. Међутим, постоје и други алати који могу да пруже информације о потенцијалним претњама по финансијску стабилност, који не смеју бити занемарени, каo што су квалитативне и квантитативне анализе ризика банака, индикатори раног упозорења, модели одрживости дуга, као и дијалог са супервизорима и учесницима на тржишту. Коначни закључци о отпорности одређене институције или система треба да буду донети на основу свих расположивих извора. Иако се сматрало да је објављивање резултата макропруденцијалних стрес-тестова за појединачне институције веома осетљиво питање, на нивоу Европске уније објављују се резултати стрес-тестова банкарских групација. Већа транспарентност је однела превагу над бојазни о непотребном узнемиравању јавности. Објављивање резултата стрес-тестова у Европи није довело до колапса институција „у црвеном“, већ су их подстакли на докапитализацију. 

Основни циљ стрес-тестова није предвиђање кризе. То је алат који служи за процену солвентности, ликвидности и отпорности финансијске институције, као и финансијског система у целини, претпостављајући могуће негативне сценарије, али не предвиђајући вероватноћу дешавања ових сценарија. Стрес-тестови ће увек приказивати хипотетичко стање у будућности, без обзира на њихову калибрацију и побољшања. Имајући све ово у виду, треба увек бити опрезан у вези с коришћењем резултата стрес-тестова: добра анализа процене ризика треба да користи стрес-тестове заједно с другим алатима ради бољег сагледавања рањивости финансијског система и институција.

Све већа употреба стрес-тестова намеће потребу стандардизације, која би омогућила и већу упоредивост резултата стрес-тестова. Стандардизација подразумева да се моделирање и примена стрес-тестова заснива на оперативним принципима најбоље праксе. Обезбеђивање поштовања принципа најбоље праксе могло би побољшати интегритет самих тестова, тачност и упоредивост по земљама и током времена и, на крају, допринети поузданим проценама финансијске стабилности.

Макропруденцијалне стрес-тестове можемо посматрати као сложену апликацију с много „покретних делова“. Њихов квалитет не зависи само од параметара који могу бити критични, нити само од начина објављивање њихових резултата, већ и од окружења у коме се спроводе. Овај контекст укључује јасно разумевање обухвата и циља стрес-тестова, познавање кључних појединачних финансијских институција у систему, њихових пословних модела, као и главних канала преноса ризика; друге комплементарне алате за процену; прилагођавање комуникационе стратегије околностима; могућност интервенције у правцу отклањања или ублажавања слабости на које је тест указао.

Стрес-тест је веома важан, али не и једини алат за процену кључних ризика и рањивости финансијских институција или финансијског система у целини. Зато треба користити и друге алате који могу да пруже информације о потенцијалним претњама по финансијску стабилност, као што су квалитативне и квантитативне анализе ризика банака, индикатори раног упозоравања, модели одрживости дуга, дијалог са супервизорима и учесницима на тржишту. Завршни закључци о отпорности одређене институције или система треба да буду донети на основу свих расположивих извора.

Моделирање и примена стрес-теста требало би да буду валидирани на историјским подацима (back-test). Back-test пореди остварене вредности с резултатима стрес-тестова у оквиру основног сценарија (baseline). Поред валидације стрес-теста, неопходна је: (а) провера стабилности резултата за варијације кључних параметара (другим речима, стрес-тестирање стрес-теста), б) процена утицаја нових алата и нових приступа и в) јачање капацитета за правовремено уочавање нових ризика.