25.10.2020.
Питања: Које све тачно накнаде плаћају корисници текућих рачуна банкама? Да ли су они унапред упознати са свим трошковима и да ли грађани морају да поведу адвоката у банку када узимају кредит? Колико годишње банке у Србији приходују од накнада? Имају ли банке право да наплаћују трошкове обрада кредита? Како коментаришете хиљаде пресуда у корист грађана, тј. да су банке незаконито наплаћивале трошкове? Да ли банке имају право да од грађана наплаћују осигурање стамбених кредита код НКОСК или је то трошак банке?
Одговор: Народна банка Србије је у претходном периоду предузела велики број регулаторних и других активности ради обезбеђивања потпуне транспарентности накнада, као и њиховог јасног и недвосмисленог приказивања корисницима. На сајту Народне банке Србије, на насловној страни, сви корисници, али и новинари који пишу о овој теми и сличним темама могу пронаћи одговоре на готово сва питања о накнадама у вези с платним (текућим) рачуном. Наиме, Народна банка Србије објављује упоредиве податке о накнадама које пружаоци платних услуга наплаћују корисницима. При томе, услуге с листе репрезентативних услуга представљају оне услуге које се најчешће користе у вези с платним рачуном и које кориснике платних услуга излажу највећем трошку. Независно од тога, банке су приликом закључења оквирног уговора дужне да упознају кориснике са свим накнадама и трошковима које имају у вези са одређеним рачуном, односно пакетом услуга повезаним с тим рачуном. Поред тога што банке најмање једном месечно достављају извод с рачуна корисницима, где могу да виде све трансакције које су извршене у корист банке, па и наплаћене накнаде, корисници добијају једном годишње и посебан извештај о наплаћеним накнадама.
Сваку неправилност банке која се утврди у поступку по притужби корисника, банке одмах отклањају, и то у односу на све кориснике који су у истој ситуацији, јер су суочене с високим степеном извесности новчаног кажњавања, где је новчана казна често и више од стотину пута већа од, примера ради, незаконито наплаћене накнаде у појединачном случају.
Кад је реч о кредиту, обезбеђен је још већи ниво информисаности како би корисник могао да разуме економске последице одлуке да узме кредит. Корисници најпре могу и треба да упореде понуде различитих банака које су доступне на њиховим интернет презентацијама. Затим, када оду у одређену банку, добијају најмање следеће: Понуду, Обавезне елементе, Обрасце, који упозоравају на каматни и валутни ризик, са сценаријом раста каматних стопа и како то утиче на повећање рате кредита (стављајући то у однос са месечним приходима корисника), висину ефективне каматне стопе, нацрт уговора. Корисници имају право да преузму ту документацију да пажљиво погледају, а ако сматрају да нешто не разумеју, консултују се с другим лицима одговарајуће струке, што нужно не мора да буду адвокати. Пракса да се уговор и документација потписује, а да се претходно не прочита, не може се променити давањем додатних информација и података.
Када је реч о накнади за обраду кредита, Народна банка Србије је више пута поновила да је чланом 19. Закона о заштити корисника финансијских услуга, који је донет у складу с прописима ЕУ у овој области, прописано да су, између осталог, обавезни елементи уговора о кредиту и врста и висина свих накнада које падају на терет корисника кредита, уз одређење да ли су фиксне или променљиве. Ако се има у виду наведено, јасно је да ли су накнаде у смислу овог закона дозвољене. Такође, тим законом, као ни прописима донетим на основу тог закона, није прописано да банка доказује износ и структуру трошкова, методологију за обрачун накнада и сл., нити је Народна банка Србије дала такво тумачење. Исто важи и за прописе који су се примењивали пре почетка примене овог закона. Судске пресуде које не узимају у обзир одредбе овог, посебног закона који је sedes materiae за уговор о кредиту, Народна банка Србије не може да коментарише. С друге стране треба узети у обзир и богату праксу суда правде ЕУ у вези са овим питањем, посебно ако се има у види да је заштита корисника финансијских услуга уређена у складу с директивама ЕУ.
Такође, сматрамо да би судови који доносе пресуде требало да објаве колики је удео трошкова поступка у вредности предмета спора, односно број поступака у којима су ти трошкови већи, односно значајно већи од вредности предмета спора. Другим речима, питање, које чини се да и новинари заобилазе, јесте ко од ових спорова има највише користи и да ли су то заиста корисници. Притом, треба узети у обзир и које су последице оваквих одлука по све кориснике убудуће, односно ко ће сносити трошкове враћања ових накнада, на кога ће се они прелити с обзиром на економске законитости и Уставом прокламовану тржишну привреду. Да ли су то будући корисници, који ће, ради покрића ових трошкова, бити суочени с већим каматама и какав ће то утицај имати по укупну економију.
Осигурањем НКОСК-а банка смањује кредитни ризик, па последично нуди мању каматну стопу. Ако корисник не може да измирује обавезе, НКОСК је дужан да исплати 75% губитка банке из уговорног односа с корисником. То јесте премија коју плаћа банка као уговарач осигурања, али је банка одлучила да тај трошак пренесе на корисника и с тим га упознала. Тврдње појединих заштитника потрошача да банка сама треба плати тај износ довеле би до тога да банка тај трошак урачуна у каматну стопу, што ће формално, можда, задовољити поједине потрошачке организације, али би корисници платили заправо више због дисконтне стопе која ће бити примењена на тај трошак, као и због кредитног ризика којим ће се и тај трошак (сада део камате) пондерисати, будући да ће се наплаћивати до краја отплате кредита. И у овом случају, трошак евентуалног враћања накнада за осигурање НКОСК-а банке би урачунале у своје трошкове будућег пословања, што би довело да на тржишту понуде неповољније услове.
Кабинет гувернера
