Палата Народне банке, изграђена у стилу неоренесансног академизма, представља једно од највећих и најлепших остварења у Београду у 19. веку, због чега је сврстана у споменике културе под заштитом државе...
Небојша Савић рођен је 1951. у Београду. Гимназију је завршио у Београду. На Економском факултету у Београду је дипломирао (1974), магистрирао (1976) и докторирао (1981). Као редовни професор запослен је на Факултету за економију, финансије и администрацију (ФЕФА) у Београду од 2003. на предметима Монетарна економија, Микроекономија и Стратегија конкурентности. На ФЕФА је обављао функцију декана (2003–2009). Од 2007. је придружени професор микроекономије на Институту за стратегију и конкурентност Харвардске пословне школе, Универзитета Харвард.
Обавио је специјализације у Националном заводу за економска истраживања (NBER) и Харвардској пословној школи Харвардског универзитета, САД.
Има вишедеценијско искуство у областима управљања економским политикама, макроекономским и стабилизационим политикама, транзиције у тржишну привреду, структурног прилагођавања, преструктурирања предузећа и изградње институција тржишне привреде.
Проф. Савић је био члан Управног одбора Алфа банке Србија (2006–2012), члан и председник Управног одбора Комерцијалне банке (2003–2005) и члан и председник Надзорног одбора Комерцијалне банке (1998–2003).
Био је директор економских истраживања у Економском институту у Београду и главни уредник Конјунктурног барометра. Као члан експертског тима који је водио гувернер др Драгослав Аврамовић, учествовао је у монетарној реформи и увођењу новог динара (1993–1995).
Од 2008. до 2012. године био је члан Националног савета за конкурентност Владе Србије.
Објавио је већи број књига и преко педесет радова у домаћим и страним публикацијама. Био је председник Савеза економиста Југославије, а сада је члан Председништва Савеза економиста Србије. Учествовао је с радовима на светским конгресима економиста.
Стојан Стаменковић рођен је 1934. године у Пожаревцу. Дипломирао је на Природно-математичком факултету – Одсек за математику – 1964. године. Исте године започео је рад у некадашњој савезној влади као аналитичар у Одељењу за привредна кретања.
Од 1971. бави се макроекономском анализом и макроекономским пројекцијама.
У периоду од 1982. до 1986. био је главни економиста у Кабинету премијера савезне владе, а од 1983. до 1984. заменик шефа југословенске делегације за преговоре с ММФ-ом. Од 1987. до 1989. године налазио се на месту директора Института за спољну трговину.
Године 1989. враћа се у савезну владу и ради на припреми економских реформи (програма стабилизације). Након почетка процеса распада бивше Југославије учествује у Хагу на преговорима о преуређивању односа унутар државе.
По конституисању Савезне Републике Југославије (1992) ради у савезној влади на месту савезног саветника за економска кретања и политику. С распуштањем те владе (1993) искључен је из њених послова, стављен на располагање и превремено пензионисан.
Од 1992. сарађује са Институтом економских наука у Београду. На предлог директора, у оквиру истраживачког пројекта макроекономске политике, покреће билтен „Месечне анализе и прогнозе” – МАП, чије је координатор, уредник и коаутор до краја 2003. Од јануара 2004. до краја 2010. био је на челу новог истраживачког пројекта и месечног билтена „Макроекономске анализе и трендови” – МАТ Економског института. Од почетка 2011. координатор је тог истраживачког пројекта и аутор одељка „Оцена привредне активности" и поглавља „Актуелности у економској политици".
На позив Народне банке Југославије учествује на изради пројекција платног биланса Југославије за 2001. Исте године ангажован је као члан тима за припрему и вођење преговора с ММФ-ом (јануар и март 2001) о стендбај аранжману. Као члан тима Народнe банке Југославије учествује у преговорима с ММФ-ом (фебруар и март 2002) у вези са склапањем трогодишњег продуженог аранжмана, као и у свим преговорима о ревизији тог аранжмана до његовог окончања 2006. године. Такође, у својству експерта, ангажован је и у преговорима и ревизијама стендбај аранжмана 2009–2012.
Објавио је већи број анализа, студија, књига и радова, међу којима се посебно издвајају: Макроекономска анализа југословенске привреде (С. Стаменковић и остали, студија, јун 2000); Макроекономска стабилизација – алтернативни приступ (С. Стаменковић и остали, 1994), Економска драма Југославије (Т. Поповић, С. Стаменковић, студија, јун 2000); Економска драма Југославије, (Т. Поповић, С. Стаменковић, 1994); Неке напомене о методима проучавања темпа индустријске производње (С. Стаменковић, статистичка ревија, 1/1966); Фактори инфлације у Југославији – квантитативна анализа (студија, 1973); Финансијски положај привреде и банака (координатор на изради ове студије, 1985).
Редовни је члан Научног друштва економиста, а од 2012. члан је и Академије економских наука.
Миладин Ковачевић рођен је 1952. у Гацку (БиХ). Дипломирао је на Природно-математичком факултету у Београду – Одсек за математику, општи смер и математичке структуре – 1976. године. Магистрирао је на Економском факултету у Загребу 1978. Докторску дисертацију је одбранио 1984. на Економском факултету у Београду.
Радио је у Институту за статистику Савезног завода за статистику (СЗС) у бившој Југославији од 1977. до 1986. Руководио је припремама и спровођењем пописа становништва (1991), од 1986. до 1991, као помоћник директора СЗС. У 1993. години постављен је за директора Института за националне рачуне, стандарде, регистре и статистичку анализу (ранијег Института за статистику) при СЗС. Као директор Института пред крај 1993. и на почетку 1994. године био је ангажован на пословима припреме економске политике и одговарајућег програма монетарне реконструкције и економске стабилизације при некадашњој савезној влади, чиме је уведен на подручје макроекономских рачуна.
Главни је коаутор уџбеника „Теорија узорка и планирање експеримената” за одговарајући предмет на редовним студијама Економског факултета у Београду, који је штампан и прихваћен 1991. године. Године 1995. изабран је за ванредног професора на Економском факултету за предмет Теорија узорка и планирање експеримената. Године 2001, на предлог Економског факултета, изабран је за научног саветника Министарства за науку Републике Србије. Био је, такође, ангажован (1991) у Комисији за стицање доктората од стране Економског факултета у Загребу.
У 1994. години започео је сарадњу са Економским институтом и Институтом економских наука у Београду. Ангажован је на подручју макроекономских анализа и методологије макроекономских анализа и истраживања економских кретања и економских политика (члан је редакције, аналитичар и аутор прилога у месечном часопису „Макроекономске анализе и трендови”– МАТ Економског института). Већ неколико година основна преокупација су му структурне реформе у јавном сектору.
У 2003. години постављен је за заменика директора Републичког завода за статистику Србије са задатком усклађивања и унапређења статистичког система и ту функцију обавља и сада. Од 2001. ангажован је на сарадњи с Канцеларијом и мисијама Међународног монетарног фонда. У једном мандату (од маја 2004. године) био је члан Савета Народне банке Србије. Члан је Међународног статистичког института (ISI) и Научног друштва економиста Србије (НДЕ).
У неакадемској сфери основна преокупација су му међународне привредне арбитраже. У октобру 2010. године постављен је на функцију председника Управног одбора Фонда пензијско-инвалидског осигурања, коју је вршио до краја те године.
Добио је захвалницу некадашњег СЗС 1984. године за само пет година радног стажа у овој стручној установи, као најзначајније признање те установе за допринос развоју статистичког система у бившој Југославији. У 2011. години, поводом обележавања 138 година изучавања математике код нас, добио је највише признање (захвалницу) Математичког факултета у Београду за допринос његовом развоју.
Никола Мартиновић рођен је 3. децембра 1947. године у Фекетићу, општина Мали Иђош. На Економском факултету у Суботици магистрирао је на тему „Трансформација пореског система у Србији са увођењем ПДВ-а”. Од 1985. до 1990. налазио се на челу компаније „Солид“ у Суботици, а наредне две године, до 1992, био је на функцији помоћника министра унутрашњих послова у Министарству унутрашњих послова Републике Србије. Од 1992. до 2000. радио је као помоћник генералног директора Нафтне индустрије Србије за финансије, односно као генерални директор Нафтагас промета од 1996. до 2000. године. Од 2005. године до новембра 2014. у Нафтној индустрији Србије а.д. обављао је послове специјалног саветника генералног директора.
Био је члан Управног одбора Нафтне индустрије Србије од 2004. до 2008. године, а на исту функцију именован је и фебруара 2009. У складу с донетим законом, Управни одбор Нафтне индустрије Србије 2012. мења назив у Одбор директора Нафтне индустрије Србије а.д.
Иван Николић је виши научни сарадник Економског института у Београду и уредник и коаутор месечног билтена „Макроекономске анализе и трендови – МАТ“. Његово поље експертизе је макроекономско кретање у Србији и окружењу.
Рођен је 13. јуна 1975. године у Београду. На Економском факултету у Београду је дипломирао, магистрирао и докторирао. Додатно је завршио курс Међународног монетарног фонда „Финансијско програмирање и политике“ (2001) и боравио на стручном усавршавању у САД (2006) и НР Кини (2011).
Своју радну каријеру започео је 2002. као истраживач приправник у Институту економских наука у Београду, а од 2004. је запослен на Економском институту у Београду.
У досадашњој каријери био је ангажован на изради бројних домаћих и међународних студија и пројеката. Аутор је већег броја научних и стручних радова. Резултате својих истраживања је, између осталог, објављивао и у најрелевантнијим домаћим часописима из ових области. У току школске 2006/2007. изводио је наставу на Факултету за банкарство, осигурање и финансије на предмету Јавне финансије.
Посебно се издвајају пројекти: „Посткризни модел економског раста и развоја Србије 2011–2020.“ (USAID, 2010); „Стратегија развоја Републике Српске“ (ЕИ Бањалука, 2010); „Израда система раног упозорења на могућност избијања валутне и финансијске кризе у Србији“ (НБС, 2008); „Могући начини реструктурирања индустрије Србије” (UNCTAD, 2007); „Национална стратегија привредног развоја 2006–2012.” (Економски институт, 2006); „Национална стратегија Србије за приступање СЦГ Европској унији“ (Економски институт, 2005); „Аналитичко-информативне подлоге за преговоре СЦГ са ЕФТА“ (Министарство за економске односе са иностранством, 2004); „Конкурентност привреде Србије“ (Институт Џеферсон и НБС, 2003).
Ожењен је и отац двоје деце.
