Палата Народне банке, изграђена у стилу неоренесансног академизма, представља једно од највећих и најлепших остварења у Београду у 19. веку, због чега је сврстана у споменике културе под заштитом државе...
Примарни циљ макропруденцијалног стрес-теста јесте проценa отпорности и рањивости целокупног финансијског система, односно утицаја макроекономских променљивих на стабилност система, као и на појединачне финансијске институције. Поред тога, ова врста стрес-тестова може имати више специфичних циљева, у зависности од контекста. Један од таквих циљева је препознавање слабости у функционисању финансијског система у нормалним условима како би се оне отклониле. Током протекле две деценије, многе централне банке, поред супервизорских, почеле су да користе и макропруденцијалне стрес-тестове за анализу системског ризика. Резултати макропруденцијалних стрес-тестова објављују се у извештајима о стабилности финансијског система, као и интернет страницама централних банака. Почев од 1999. године, када је основан FSAP (Financial Sector Assessment Programs), Међународни монетарни фонд редовно изводи макропруденцијалне стрес-тестове у оквиру својих процена отпорности финансијских система земаља.
Макропруденцијални тестови служе као основа за макропруденцијалне препоруке и обично не садрже специфичне мере за појединачне банке. Агрегирани резултати макропруденцијалних стрес-тестова, без навођења резултата о појединачним институцијама, објављују се у извештајима о стабилности финансијског система централних банака или FSSA извештајима Међународног монетарног фонда. На нивоу Европске уније објављују се резултати стрес-тестова групација. Такође, многе централне банке објављују и резултате који се односе на појединачне финансијске институције.
Микропруденцијални/супервизорски стрес-тестови углавном се користе за процену отпорности појединачне институције, односно утицаја специфичних ризика на стабилност појединачне институције.
Супервизорски стрес-тестови представљају основу за усмерену супервизорску акцију и укључују низ активности, почев од прикупљања детаљнијих података, процену адекватности капитала за ризике који су преузети и обликовање конкретних мера као што су докапитализације, смањење одређених изложености, ограничавање исплате дивиденди и ажурирање планова активности за случај кризне ситуације.
Иако се макропруденцијални стрес-тестови могу користити као основа за управљање кризом, специфични циљ је утицао на развој нове, специфичне категорије стрес-тестова. Употреба стрес-тестова као алата за управљање кризом је релативно новијег датума.
Током најновије финансијске кризе, стрес-тестови су коришћени као алат за процену неопходних докапитализација кључних финансијских институција. Тако су, на пример, банке у САД биле у обавези да се докапитализују на основу резултата стрес-тестова који су спроведени 2009. године, а стрес-тестови се данас у САД користе приликом одобравања планова капитала банака (исплате дивиденди, бонуса, потреба за докапитализацијом…) од стране регулатора. Слично, банке у Европској унији биле су у обавези да се докапитализују на основу резултата стрес-тестова који су спроведени у организацији Европске банкарске агенције 2010. и 2011. године. Детаљна методологија и резултати за појединачне банке су публиковани.
У последњих неколико примера кризе банкарског сектора (Ирска, Грчка и Португал), помоћу стрес-тестова су процењене неопходне докапитализације банака.
Финансијске институције користе интерне стрес-тестове за мерење и управљање ризицима. Тако, на пример, J.P. Morgan користи value-at-risk (VaR) за оцену тржишног ризика.
Top-down стрес-тестови се ослањају на извештаје појединачних банака, јединствену методологију и претпоставке. Да би резултати стрес-тестова били поуздани, неопходна је блиска сарадња између тимова који изводе макропруденцијалне и супервизорске стрес-тестове, као и између банака и централне банке (супервизорског тела).
Bottom-up стрес-тестове изводе не само појединачне финансијске институције, користећи интерне податке и моделирајући ризике који су специфични за одређену банку, већ и микропруденцијално тело.
Стрес-тестови се ослањају на две врсте улазних података. Једну врсту чине биланси појединачних институција, док друга врста обухвата податке који се односе на финансијска тржишта, као што су, на пример, цене финансијских инструмената (акције, обвезнице или деривати). Како оба извора података имају предности и слабости, најбоље је користити и једне и друге.
Билансни стрес-тестови су засновани на регулаторним извештајима финансијских институција, као што су биланси стања, успеха, готовинских токова, извештаји о изложеностима, о проблематичним кредитима, али и другим регулаторним извештајима као секундарним изворима. Они се централним банкама (надзорном телу) достављају у редовној динамици (тромесечно, месечно, дневно). Билансни стрес-тестови су информативнији, што је предност, али су због обимних историјских података веома захтевни за ажурирање, што је слабост овог типа тестова. Обично се користе у централним банкама, у организационим јединицама за финансијску стабилност или супервизију.
Овај тип стрес-тестова заснива се на подацима с финансијских тржишта. Њихова добра страна је што се лако ажурирају, јер су улазни подаци дневно доступни. Обликовани су на портфолио приступу и углавном се користе за процену солвентности и међузависности кључних финансијских институција.
Ове две методологије не преносе исту врсту информација и треба их посматрати као комплементарне, а не као замена једна другој.
Заједнички изазов за обе врсте стрес-тестова је моделирање понашања финансијских институција под утицајем системских ризика. У контексту билансних тестова то се може постићи на основу мрежног моделирања, тј. праћењем ефекта утицаја пропадања једне финансијске институције на остале институције или систем у целини. С друге стране, у моделу заснованом на подацима с финансијских тржишта, обично се банкарски систем посматра као портфолио банака и за израчунавање системских губитака користе се технике сличне онима које се користе за појединачне анализе портфолија банака.
