Историјат Народне банке Србије

После Берлинског конгреса и стицања државне независности 1878. године, Србија је ушла у веома противречно раздобље унутрашњег развоја и међународног положаја. На ослобођеној територији Србија је убрзано кренула ка привредном напретку, који се, између осталог, огледао у изградњи железнице, развоју индустрије и рударства, повећаном обиму трговине и развоју пољопривреде. Међутим, даљи напредак отежавала је чињеница да област финансија није била адекватно законски уређена. Као један од темељних прописа наметао се закон којим би се уредило централно банкарско пословање.

Закон о Народној банци, који је потврђен 18. јануара (6. јануара по јулијанском календару) 1883. године, представљао је не само подлогу за оснивање Привилеговане народне банке Краљевине Србије као установе одговорне за централно банкарске и емисионе послове већ и извор повољног кредитирања привреде и државе као темеља за јачање финансијског и уопште привредног система Србије.

Оснивачка скупштина Народне банке одржана је од 26. до 29. фебруара 1884. године, након чега је 2. јула (14. jула по јулијанском календару) 1884. године, у изнајмљеном простору у кући браће Кумануди у Кнез Михаиловој улици у Београду, Привилегована народна банка започела шалтерски рад с грађанима и предузећима. Изградња сопствене зграде у Дубровачкој улици, данас Краља Петра, отпочела је 1888. године према пројекту архитекте Константина А. Јовановића. Зграда је усељена 1890. године.

Народна банка је имала разгранат управни апарат, који су чинили гувернер, вицегувернер и четири одбора (Главни, Управни, Надзорни и Есконтни). Надзор над целокупним радом Народне банке у име државе и прибављање сагласности државних органа за ефикаснији рад институције биле су дужности владиног комесара.

За непуне две деценије рада Народне банке и општег развоја кредитних активности у земљи број новчаних завода повећао се на 92, што је био пораст од 1.314% (11 банака, два кредитна завода, 31 штедионица и 48 задруга за помоћ и штедњу).

После балканских ратова Краљевина Србија није очекивала да ће поново ступити у нови рат. Међутим, убиство аустроугарског престолонаследника послужило је као повод Аустроугарској да 28. јула 1914. године Србији објави рат. На тлу Србије Народна банка је радила у ратним условима до 1. октобра 1915. године, када је, према решењу краљевске владе, кренула преко Ниша, Скопља и Солуна на четворогодишњи избеглички пут. Након неколико недеља проведених у Солуну, 3. децембра 1915. године донета је одлука о њеном даљем кретању према Марсељу. Један од првих послова Народне банке у Марсељу био је почетак размена српских динара за француске франке.

Стварање југословенске државе 1918. године донело је велика очекивања када је реч о привредном развоју и напретку државе. Закон о Народној банци потврђен је 26. јануара 1920. године, а већ 1. фебруара Банка је преузела посао на ослобођеној територији и с новим именом – Народна банка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Јачање динара, започето 1923. године, и његова стабилизација од маја 1925. године нормализовали су прилике у банкарству. Крајем 1930. године у Краљевини Југославији су пословале 642 банке с главницом од три милијарде динара. Након фактичке стабилизације динара држава је приступила и законској стабилизацији динара 1931. године, када је донесен и нови Закон о Народној банци и динар добио златно важење. Међутим, крах аустријских и немачких новчаних завода, амерички мораторијум на исплату немачких репарација, као и енглеско напуштање златног стандарда (21. септембра 1931), неповољно су утицали на привредни живот и платни биланс Краљевине Југославије. Стога је власт била приморана да ограничи слободни промет девизама (октобра 1931), односно напусти конвертибилност динара. Да би се спасла стабилност домаће валуте, уследио је прелазак на клириншки начин плаћања. Погоршање политичких прилика, опасност од ширења Немачког рајха и измена граница версајске Европе учинили су да се задовољавајућа ситуација на девизном тржишту од јула 1938. године почне мењати. Да се таква ситуација не би одразила на стабилност динара, Народна банка је у договору с Министарством финансија предузела одређене мере које су подразумевале контролу увоза, интервенције на домаћим берзама и регулисање тражње слободних девиза на домаћем тржишту.

Ради даљег појачаног државног надзора, као и због све присутније ратне психозе, измењен је и Закон о Народној банци, након чега је уследило још веће задуживање државе. У кратком интервалу, од краја 1940. године до капитулације, у оптицај је пуштено више новца него што је било у оптицају неколико година пре тога.

После окупације Југославије и њене поделе априла 1941. године, Народна банка је била принуђена да прекине пословање у земљи и да га заједно с Владом Краљевине Југославије настави у избеглиштву.

Немачке власти су 29. маја 1941. године донеле Уредбу о ликвидацији Народне банке Краљевине Југославије, с тим што се та ликвидација могла вршити над оним делом њене имовине који је остао у земљи. На раскомаданој територији емисиону службу преузеле су раније постојеће новчаничне банке окупаторских држава. У окупираној Србији основана је нова Српска народна банка, која је одмах приступила замени југословенског динара за српски динар.

Народна банка у избеглиштву престала је да постоји по завршетку Другог светског рата, када је Указом краљевских намесника од 27. новембра 1945. управа Народне банке у Лондону разрешена дужности.

Нов назив, Народна банка Федеративне Народне Републике Југославије, уведен је 15. јануара, а национализација Банке обављена је 25. септембра 1946. године. Тиме је она, у пуном смислу, постала државна банка. Период од доношења Закона о уређењу и деловању кредитног система (1945) до Уредбе о спајању кредитних предузећа из државног сектора (1946) заправо је обухватао период национализације банака у Југославији, па тиме и централне банке. Коначно, решењем Владе од 20. марта 1952. године у земљи је постојала само једна банка – Народна банка Федеративне Народне Републике Југославије, која је добила обавезе „друштвене евиденције и контроле”.

Будући да разни видови централизације нису донели очекиване резултате, од средине педесетих година 20. века отпочело је сужавање делокруга Народне банке, и то најпре оснивањем специјализованих банака (Југословенска инвестициона банка, Југословенска банка за спољну трговину и Југословенска пољопривредна банка). У следећој фази децентрализације банкарског сектора (1961), Народној банци је од послова нетипичних за централну банку остало у делокругу само кредитирање војне индустрије, органа и организација федерације и робних резерви. У корпус децентрализационих мера спадало је и потпуно издвајање националног платног промета из Народне банке 1962. године осамостаљивањем Службе друштвеног књиговодства.

На принципима модернизације банкарског система, марта 1965. године усвојен је нови Закон о Народној банци Југославије, којим је уређен банкарски систем, а који су чинили Народна банка Југославије, пословне банке и Служба друштвеног књиговодства. Народна банка је дефинисана као емисиона банка Југославије, која је својим пословањем дужна да обезбеди примену јединственог новчаног, кредитног и девизног система, да емисионом и кредитном функцијом, као и функцијама из сфере међународних плаћања, обезбеди спровођење одређене новчане и кредитне политике.

Уставним амандманима из 1971. године, уз Народну банку Југославије, установљене су нове монетарне институције – народне банке република и аутономних покрајина, што је потврђено и новим Законом о Народној банци Југославије (1972), као и републичко-покрајинским законима о народним банкама (1973), чиме је (кон)федерализован монетарни систем земље.

Посебно апсурдна ситуација настала је 1983. године, када је Народна банка Југославије постала гарант свих спољнотрговинских обавеза земље према иностранству. Трајна последица била је та што је (кон)федерирање овлашћења омогућило народним банкама република и покрајина да подривају Народну банку Југославије, што ће своје финале имати у процесу разбијања заједничке југословенске државе 1991–1992. године.

У наредним годинама наступила је потпуна дезинтеграција југословенског простора. Комадање земље праћено је ратним операцијама и најокрутнијим санкцијама међународне заједнице. Све је то погубно деловало на привредну активност, а у монетарној сфери резултирало је хиперинфлацијом. Након више покушаја стабилизације динара, хиперинфлација је успешно заустављена Програмом монетарне стабилизације 1994. године.

Након проглашења Устава Савезне Републике Југославије 1992. године, Народна банка је преименована у емисиону установу нове државе, коју су чиниле Република Србија и Република Црна Гора.

Законом из 1993. године Народна банка Југославије, као правни следбеник, преузела је права и обавезе Народне банке Југославије за територију Савезне Републике Југославије и права и обавезе које су Народна банка Србије, Народна банка Црне Горе, Народна банка Војводине и Народна банка Косова имале у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији.

Доношењем Закона о Народној банци Србије 2003. године Народна банка Југославије наставља рад као Народна банка Србије, а поред гувернера, утврђују се и два нова органа – Монетарни одбор и Савет, који изменама Закона из 2010. године постају Извршни одбор и Савет гувернера.