Палата Народне банке, изграђена у стилу неоренесансног академизма, представља једно од највећих и најлепших остварења у Београду у 19. веку, због чега је сврстана у споменике културе под заштитом државе...
Народна банка Србије врши контролу бонитета и законитости пословања банака и то посредно – контролом извештаја и друге документације коју банка доставља Народној банци Србије, у складу са законом којим се уређује пословање банака, као и других података о пословању банке којима Народна банка Србије располаже, и непосредно – увидом у пословне књиге и другу документацију банке. Ради очувања и јачања стабилности финансијског система и унапређења функције супервизије банака, у складу с развојем и растом њихових активности, као и усаглашавања с прописима Европске уније, Народна банка Србије континуирано ради на унапређењу регулаторног оквира и супервизорских активности, у складу с карактеристикама домаћег тржишта и међународним стандардима из ове области.
Процес супервизорске процене (supervisory review evaluation process – SREP), који се спроводи у Сектору за контролу пословања банака, представља континуирани процес који обједињује резултате свих спроведених супервизорских активности усмерених на појединачну банку у свеобухватну процену те банке. У том смислу, супервизорске активности подразумевају утврђивање јединствене оцене за банку, а по потреби и предузимање супервизорских мера од стране Народне банке Србије, како би се отклониле препознате неправилности у пословању банке, у складу с важећим регулаторним оквиром. У току спровођења ове процене, примењује се принцип пропорционалности, који одређује супервизорске активности и структурирање дијалога с банкама.
Сектор за контролу пословања банака дели банке према њиховој величини, структури и унутрашњој организацији, као и према природи, обиму и сложености њихових пословних активности.
На основу анализе интерних критеријума, банке су подељене у четири групе:
Наведена подела банака по групама предмет је периодичног преиспитивања и представља основ за примену принципа пропорционалности, а не критеријум за процену квалитета банке, при чему се принцип пропорционалности примењује при одређивању обима, учесталости и интензитета ангажовања супервизора у контроли пословања банке и вођења дијалога с њом, као и за одређивање очекиваних стандарда које банка треба да задовољи у вези с посматраним елементом процене, у складу с групом банака којој она припада према категоризацији за дати елемент процене.
Запослени у Сектору за контролу пословања банака редовно прате основне и допунске показатеље ризика како би се правовремено препознале промене у финансијском положају и ризичном профилу банке.
Основни показатељи ризика користе се за утврђивање квантитативне оцене сваког од елемената укупне SREP процене банке. За сваки доступни, основни показатељ интерно су утврђени распони вредности тог показатеља, одговарајуће оцене за те распоне, као и пондер значајности сваког показатеља у укупној квантитативној оцени појединачног елемента супервизорске процене.
Сектор за контролу пословања прати и друге допунске показатеље ризика који су специфични за дату банку или групу сличних банака. Ови показатељи могу бити употпуњени макроекономским показатељима, као и показатељима који узимају у обзир географске области, секторе и гране индустрије.
Резултат процеса супервизорске процене јесте укупна SREP процена банке, која подразумева формирање оцене у распону од 1 (није утврђен значајан ниво ризика за одрживост пословања банке) до 4 (утврђен је висок ниво ризика за одрживост пословања банке). Када се процени да банка не може, или вероватно неће моћи да настави да послује, супервизор додељује банци укупну SREP оцену „П”.
Укупна SREP процена заснива се на следећим елементима:
Супервизор сачињава укупну SREP процену различитог нивоа детаљности у зависности од групе којој банка припада и у складу с њеном величином, природом, сложеношћу и ризичношћу пословних активности, односно пословним моделом.
На основу налаза који су резултат спроведеног процеса супервизорске процене, Народна банка Србије може да предузме, у складу с прописима, одговарајуће супервизорске мере ради отклањања утврђених неправилности, као и да одреди показатељ адекватности капитала већи од прописаног.
Нагласак супервизорске процене пословног модела банке јесте на процени одрживости постојећег пословног модела банке и одрживости њених стратешких планова у постојећем привредном окружењу.
Оцена пословног модела заснована је на следећим елементима разматрања: генерисању приноса у односу на склоност ка ризицима и структуру извора финансирања банке; (не)постојање концентрације имовине/средстава или извора прихода; конкурентност банке на тржишту и утицај стратегије банке на њену конкурентност; оцени претпоставки у вези с будућим пословним окружењем које је банка користила приликом пројекције финансијских позиција; адекватности, односно изводљивости стратешких циљева.
Недостаци препознати у оквиру анализе пословног модела користе се приликом утврђивања кључних слабости банке за које је извесно да ће имати значајан ефекат на њено пословање и ризични профил. Поред тога, анализа пословног модела омогућава рано препознавање проблема с којима се банка суочава или се може суочити. Резултати добијени проценом пословног модела узимају се у обзир приликом процене свих осталих SREP елемената.
Сектор за контролу пословања банака, у оквиру процеса супервизорске процене, анализара корпоративно управљање банком, с посебним освртом на систем и функционисање корпоративног управљања, надлежности, одговорности и структуру органа управљања, систем управљања ризицима, систем унутрашњих контрола, као и на налазе спроведене оцене плана опоравка.
Нагласак процене корпоративног управљања и система унутрашњих контрола јесте на провери њихове усклађености с ризичним профилом, пословним моделом и величином и сложеношћу пословања банке, као и на степену у коме се банка придржава прописа, стандарда опрезног пословања и добрих пословних обичаја у вези с корпоративним управљањем, управљањем ризицима и системом унутрашњих контрола.
Сектор за контролу пословања банака процењује потенцијалне значајне ефекте до којих могу довести неадекватно корпоративно управљање и систем унутрашњих контрола, нарочито ефекте на одрживост пословања банке.
Процена корпоративног управљања и система унутрашњих контрола обухвата анализу следећих области:
На основу извршене процене појединачних области корпоративног управљања и система унутрашњих контрола, супервизор оцењује да ли недостаци корпоративног управљања и система унутрашњих контрола на нивоу банке носе значајан ризик за одрживост њеног пословања. Такође, процена овог дела служи као значајна информација у процени управљања појединачним ризицима, као и у процени адекватности капитала и ликвидних средстава.
Сектор за контролу пословања банака, у оквиру процеса супервизорске процене, анализира ризике који утичу на солвентност банке, а који су процењени као материјално значајни.
Основни ризици који утичу на солвентност банке јесу:
Такође, при процени ризика који утичу на солвентност, треба узети у обзир подврсте сваког наведеног ризика. У зависности од материјалне значајности сваке од ових подврста ризика за конкретну банку, оне треба да буду процењене и засебно. Одлуку о материјалној значајности подврсте сваког ризика доноси супервизор на основу своје процене.
Поред наведених, супервизор процењује и остале ризике који су материјално значајни за одређену банку.
За сваки материјално значајан ризик супервизор процењује:
Приликом процене, супервизор користи све расположиве изворе информација, укључујући и редовно и ванредно регулаторно извештавање, интерне показатеље и интерне извештаје банке (нпр. извештаји унутрашње ревизије, извештаји функције управљања ризицима, информације из ICAAP извештаја банке), записнике о контроли и екстерне извештаје (нпр. извештаје које банка објављује за инвеститоре, извештаје у складу с прописима и смерницама Народне банке Србије који се односе на објављивање података и информација банке).
У оквиру процене ризика који утичу на солвентност, супервизор такође процењује тачност и поузданост обрачуна минималних капиталних захтева, при чему се ова процена користи и за потребе утврђивања додатних интерних капиталних захтева.
Супервизор додељује оцену за сваки материјално значајан ризик, превасходно на основу процене нивоа ризика, али ова оцена одражава и разматрања и налазе у вези са управљањем и контролама датог ризика, при чему адекватност управљања и контрола може повећати или, у изузетним случајевима, смањити утицај посматраног ризика на банку.
Ради свеобухватне процене ризика који утичу на солвентност банке, супервизор процењује да ли је успостављан адекватан систем управљања ризиком, а нарочито: стратегија управљања датим ризиком и склоност, односно толеранција према том ризику, организациона структура, политике, процедуре и друга унутрашња акта, процес утврђивања, мерења, праћења и извештавања о том ризику и систем унутрашњих контрола.
На основу извршене процене, супервизор формира оцену за сваки материјално значајан ризик, у распону од 1 (ако се узме у обзир ниво конкретног ризика и систем управљања и контрола који се односи на тај ризик, банка није знатно изложена овом ризику) до 4 (ако се узме у обзир ниво конкретног ризика и систем управљања и контрола који се односи на тај ризик, постоји висока изложеност банке овом ризику).
При процени кредитног ризика и ризика друге уговорне стране, супервизор разматра све елементе на основу којих се утврђују могући кредитни губици, а посебно: вероватноћу наступања статуса неизмирења обавеза или релевантне кредитне догађаје који се претежно односе на дужнике банке и њихову способност измирења обавеза; ниво изложености кредитном ризику и стопу наплате (recovery rate) у случају наступања статуса неизмирења обавеза дужника. Током процене нивоа кредитног ризика, супервизор одређује главне изворе изложености банке кредитном ризику. Процена нивоа кредитног ризика обухвата: процену карактеристика и структуре кредитног портфолија, процену квалитета кредитног портфолија, процену износа и квалитета инструмената кредитне заштите и процену исправки вредности билансне активе и резервисања за губитке по ванбилансним ставкама. Супервизор процењује кредитни ризик у датом тренутку и његове изгледе за наредни период. При процени врсте кредитног ризика, разматрају се барем следеће подврсте кредитног ризика: ризик концентрације, ризик друге уговорне стране и ризик измирења/испоруке, ризик земље, ризик секјуритизације, кредитно-девизни ризик и кредитни ризик за изложености по основу специјализованог кредитирања.
Супервизор процењује тржишни ризик који произлази из свих изложености у књизи трговања, при чему се разматрају најмање следеће подврсте тржишног ризика: ценовни ризик, девизни ризик, робни ризик и ризик прилагођавања кредитне изложености. Процена нивоа тржишних ризика односи се на оне билансне и ванбилансне позиције које подлежу губицима који произлазе из кретања цена на тржишту, и обухвата: процену врсте и структуре позиција по основу којих је банка изложена тржишном ризику, процену профитабилности, процену ризика концентрације код тржишног ризика и процену резултата стрес-тестирања.
С обзиром на то да је оперативни ризик својствен свим банкарским производима, активностима, процесима и системима, супервизор узима у обзир све налазе из процене корпоративног управљања и система унутрашњих контрола. При спровођењу супервизорске процене нивоа оперативног ризика, утврђује се начин материјализовања оперативног ризика и разматрају могући ефекти на друге ризике (нпр. гранични случајеви кредитно-оперативни ризик, тржишно-оперативни ризик). Поред тога, процењује се значајност оперативног ризика који произлази из поверених активности и да ли то поверавање може да утиче на способност банке да врши трансакције и/или пружа услуге, или може да проузрокује обавезу накнаде штете причињене трећим странама (нпр. клијентима и другим лицима). При процени оперативног ризика, разматрају се и репутациони ризик, ризик од прања новца и финансирања тероризма, правни ризик, ризик несавесног пословања (conduct risk), ризик информационог система и ризик модела. При процени ризика од прања новца и финансирања тероризма, супервизор узима у обзир основне изворе изложености банке овом ризику, и то: величину пословне мреже, структуру клијената, производе и услуге, извршене трансакције, поверавање послова који се односе на радње и мере познавања и праћења странке другим лицима и кореспондентске односе.
Током процене нивоа каматног ризика, супервизор утврђује главне изворе изложености каматном ризику и оцењује потенцијални ефекат који овај ризик може имати на банку са аспекта биланса успеха и економске вредности банке. При процени нивоа каматног ризика, супервизор узима у обзир следеће облике каматног ризика: ризик временске неусклађености доспећа и поновног одређивања цена (repricing risk), ризик криве приноса (yield curve risk), базни ризик (basis risk) и ризик опција (optionality risk). Супервизорска процена обухвата: процену природе и структуре профила каматног ризика и процену резултата стрес-тестирања.
У оквиру процеса супервизорске процене, анализирају се ризици који утичу на ликвидност. Основни ризици који утичу на ликвидност јесу тржишни ризик ликвидности и ризик ликвидности извора финансирања.
Процена основних ризика који утичу на ликвидност спроводи се у три корака, односно кроз:
У оквиру процене тржишног ризика ликвидности и ризика ликвидности извора финансирања, супервизор проверава усклађеност банке с минималним регулаторним захтевима.
Ради свеобухватне процене тржишног ризика ликвидности и ризика ликвидности извора финансирања, супервизор процењује да ли је успостављан адекватан систем управљања овим ризицима, а нарочито: стратегија управљања ризиком ликвидности и склоност, односно толеранција према ризику ликвидности, организациона структура, политике, процедуре и друга унутрашња акта, процес идентификовања, мерења, праћења и извештавања о ризику ликвидности, стрес-тестирање ризика ликвидности које спроводи банка, систем унутрашњих контрола и план пословања у случају настанка непредвиђених догађаја.
На основу извршене процене, супервизор формира оцену у распону од 1 (ако се узме у обзир ниво тржишног ризика ликвидности / ризика ликвидности извора финансирања и систем управљања и контрола који се односи на тај ризик, банка није значајно изложена овом ризику) до 4 (ако се узме у обзир ниво тржишног ризика ликвидности / ризика ликвидности извора финансирања и систем управљања и контроле који се односи на тај ризик, постоји висока изложеност банке овом ризику).
Сектор за контролу пословања банака, у процесу супервизорске процене адекватности капитала, утврђује да ли капитал банке пружа адекватно покриће за ризике којима је изложена, или би могла бити изложена у свом пословању, ако су такви ризици процењени као материјално значајни за банку, укључујући адекватност обрачуна интерних капиталних захтева банке, као и расположивог интерног капитала банке. Свеобухватна провера тог процеса од стране супервизора одвија се, између осталог, и путем дијалога с банком.
Као резултат те процене, супервизор одређује износ (квантитет) и структуру (квалитет) додатног капитала који је банка дужна да држи за покриће појединих елемената ризика који су обухваћени одлуком којом се уређује адекватност капитала банке, као и ризика који нису обухваћени овом одлуком, односно за покриће додатних интерних капиталних захтева.
Супервизорска процена капитала банке претпоставља континуитет пословања банке, односно спроводи се по принципу going concern (за разлику од планова реструктурирања банке који се израђују на принципу gone concern).
Након разматрања резултата процене ризика, предузимају се следећи кораци као део супервизорске процене капитала: одређивање додатних интерних капиталних захтева, усклађивање додатних интерних капиталних захтева са заштитним слојевима капитала и свим другим макропруденцијалним захтевима, утврђивање и саопштавање укупног супервизорског захтева за капиталом и свеобухватног захтева за капиталом.
Под укупним супервизорским захтевом за капиталом – УСЗК (total SREP capital requirement – TSCR) подразумева се укупни капитал који је банка дужна да држи за покриће свих ризика којима је изложена, или може бити изложена у свом пословању, који је утврђен на основу супервизорске процене.
Под свеобухватним захтевом за капиталом – СЗК (оverall capital requirement – OCR) подразумева се укупни супервизорски захтев за капиталом увећан за заштитне слојеве капитала и додатни капитал за друге макропруденцијалне захтеве.
Супервизор утврђује додатне интерне капиталне захтеве за покриће ризика од неочекиваних губитака, као и од очекиваних губитака који нису у довољној мери покривени исправкама вредности и резервисањима, током периода од 12 месеци, потцењености ризика услед недостатака модела (у контексту одлуке којом се уређује адекватност капитала) и ризика који произлази из недостатака корпоративног управљања, укључујући унутрашње контроле, процесе и друге недостатке.
Додатни интерни капитални захтеви за покриће неочекиваних губитака утврђују се коришћењем:
Ако током континуираног преиспитивања примене интерних модела за обрачун капиталних захтева, у складу са одлуком којом се уређује адекватност капитала, супервизор утврди недостатке модела који би могли довести до потцењивања минималних капиталних захтева прописаних овом одлуком, он ће, у случају кад процени да је то прихватљивије од других супервизорских мера, утврдити додатне интерне капиталне захтеве за покриће ризика који произлазе из недостатака модела који могу довести до потцењивања ризика. Супервизор ће одредити додатне интерне капиталне захтеве за покриће овог ризика само као привремену меру, док се не отклоне утврђени недостаци.
Супервизор ће, у случају кад процени да је то прихватљивије од других супервизорских мера, утврдити додатни интерни капитални захтев за покриће ризика који произлазе из унутрашњих контрола, управљања или других недостатака који су утврђени током процене ризика. Супервизор ће утврдити додатне интерне капиталне захтеве за покриће ових ризика само као привремену меру, док се не отклоне утврђени недостаци.
Супервизор ће, у случају кад процени да је то прихватљивије од других супервизорских мера, утврдити додатне интерне капиталне захтеве за покриће ризика извора финансирања утврђеног током процене овог ризика.
Супервизор проверава исправност ICAAP обрачуна банке и коригује њене интерне капиталне захтеве, односно расположиви интерни капитал, уколико утврди да их банка није тачно обрачунала, односно тамо где утврди да су они потцењени или прецењени. У том смислу, није дозвољено да минимални капитални захтеви израчунати од стране банке, у складу са одлуком којом се уређује адекватност капитала, служе и за покриће додатних капиталних захтева како по основу укупне изложености ризицима, тако и по основу изложености појединачним ризицима.
Супервизор процењује поузданост ICAAP обрачуна банке, у смислу да ли овај обрачун, са аспекта управљања ризицима, представља везу између пословних одлука банке, стратегије управљања ризицима и планирања капитала, као и то да ли је:
Супервизор детаљно преиспитује поузданост ICAAP обрачуна, поредећи га са супервизорским референтним вредностима за односне ризике и другим релевантним вредностима.
Ако је поуздан или ако је поуздан у великој мери, ICAAP обрачун банке представља полазну основу за процену додатних интерних капиталних захтева од стране супервизора, допуњену резултатима супервизорских референтних вредности и другим релевантним подацима. Кад се ICAAP обрачун не сматра поузданим, супервизорске референтне вредности представљају полазну основу за одређивање додатних интерних капиталних захтева, допуњену другим релевантним подацима.
Укупан супервизорски захтев за капиталом банке (УСЗК) одређује се као збир:
Супервизор одређује захтев за структуру додатних интерних капиталних захтева од најмање 56% основног акцијског капитала (Common Equity Tier 1 – CET1) и најмање 75% основног капитала (Tier 1 – Т1) за покриће следећих врста ризика:
Супервизор одређује структуру додатног интерног капиталног захтева за покриће ризика који нису претходно наведени, као и за ризике који произлазе из недостатака корпоративног управљања и система унутрашњих контрола, и других недостатака, при чему се у обзир узима ниво и природа предметног ризика.
При процени/обрачуну УСЗК показатеља (увећаног показатеља адекватности) банке, супервизор узима у обзир само елементе који се могу укључити у обрачун појединих облика капитала, у складу са одлуком којом се уређује адекватност капитала банке, при чему тај обрачун полази од следеће формуле:
Показатељ СЗК банке обрачунава се тако што се на обрачунати УСЗК показатељ додају стопе заштитних слојева капитала, као и други макропруденцијални захтеви.
Супервизор процењује да ли је достављени план управљања капиталом реалан у погледу тога да ће банка бити способна да одговори на УСЗК или СЗК током претпостављеног временског периода.
Током анализе плана управљања капитала банке, супервизор разматра адекватност активности које је банка навела у том плану, као и то да ли су узета у обзир правна и репутациона ограничења за спровођење тих активности, и да ли је овај план усклађен с пословном политиком и стратегијом, као и са склоношћу, односно толеранцијом ка ризицима. Узимајући у обзир резултате стрес-тестова банке (који су оцењени као поуздани) или супервизора, супервизор процењује да ли се у наредном периоду неће испунити УСЗК или СЗК показатељи банке.
На основу извршене анализе, супервизор формира оцену адекватности капитала банке у оквиру процеса супервизорске процене у распону од 1 (износ и структура капитала банке не носе значајан ризик за одрживост њеног пословања) до 4 (износ и структура капитала банке носе висок ризик за одрживост њеног пословања).
Сектор за контролу пословања банака, у процесу супервизорске процене адекватности ликвидних средстава, утврђује да ли су ликвидна средства банке адекватна за покриће тржишног ризика ликвидности и ризика ликвидности извора финансирања.
Након разматрања резултата претходно описане процене ризика ликвидности, као део поступка супервизорске процене ликвидних средстава спроводе се следећи кораци:
Како би проценио да ли су ликвидна средства банке довољна за покриће тржишног ризика ликвидности и ризика ликвидности извора финансирања, супервизор користи:
У случају када оцени да је то потребно у вези с тржишним ризиком ликвидности и ризиком ликвидности извора финансирања, супервизор може да предузме посебне мере у вези с ликвидношћу – квантитативне и/или квалитативне природе, у зависности од извора ризика и његових потенцијалних последица на пословање банке.
На основу извршене анализе, супервизор формира оцену у распону од 1 (ликвидна позиција и профил извора финансирања банке не носе знатан ризик за одрживост њеног пословања) до 4 (ликвидна позиција и профил извора финансирања банке носе висок ризик за одрживост њеног пословања).
