11/10/2021
Поводом изношења бројних неистина у вези са споровима о дозвољености уговарања кредитних накнада, Народна банка Србије је принуђена да се овим путем обрати јавности.
Као и 2018. године, након доношења Правног става Врховног касационог суда о дозвољености уговарања трошкова кредита, сада се поново, након доношења допуне тог става, користи једна реченица из образложења не би ли се нашао неки основ за наставак спорова. Тада је то била реченица банка је дужна да податке о трошковима наведе у понуди тако да клијент ниједног тренутка не буде у заблуди о којим трошковима је реч, што је у пракси доводило до апсурдних захтева да банка доказује спецификацију и структуру тих трошкова. Сада, када је Врховни касациони суд донео Допуну правног става у којем је изричито навео да је та реченица погрешно протумачена, користи се део образложења где се наводи да овај допуњен став не утиче на спорове ако се захтев за утврђивање ништавости темељи на тврдњи да су трошкови кредита наплаћени у двоструком износу задржавањем једнократног номиналног износа из одобреног кредита и њиховим истовременим урачунавањем у ефективну каматну стопу.
У вези с тумачењима ове реченице, више пута изнетим у јавности, које се базира на ставу да је банка два пута наплатила накнаду ако је задржала износ накнаде из одобреног кредита и урачунала тај износ у ефективну каматну стопу – указујемо на то да је то потпуно нетачно, а што се математички може проверити. То тврдимо као институција која је овлашћени предлагач Закона о заштити корисника финансијских услуга, којим је дефинисана и регулисана ефективна каматна стопа, и као институција која је донела пропис којим се уређује начин обрачуна ефективне каматне стопе.
Показаћемо то и на примеру. Ако се одобрава кредит у износу од 100.000 динара, а уговорена је једнократна кредитна накнада 2% тог износа, постоје две могућности које су по свом материјалном ефекту апсолутно исте. Прва је да банка исплати целокупан износ од 100.000 динара, а да клијент након тога плати банци 2.000 динара на име накнаде, из средстава које је добио од банке или из неких других. Друга могућност је да се скрате те две радње (да се пребију потраживања банке у виду накнаде и корисника у виду износа одобреног кредита) и да банка задржи износ од 2.000 динара, ако клијент тако изабере. У оба случаја нема никакве двоструке накнаде. Наиме, наплата ни накнаде, али ни редовне камате ни главнице, не врши се кроз ефективну каматну стопу. Просто, наплата обавеза по кредиту не врши се кроз било какву каматну стопу, па ни ефективну каматну стопу, него се врши кроз рате кредита и једнократна плаћања накнада и трошкова. За разлику од номиналне каматне стопе, која служи да се обрачуна износ камате, и то тако што се током отплате кредита та каматна стопа примењује на преостали износ дуга (који се притом стално смањује, па је зато удео камате у рати кредита с временом све мањи), ефективна каматна стопа није обрачунска категорија, она не служи да се обрачуна износ камате, накнада и сл. Док се номинална каматна стопе употребљава да би се утврдио износ камате, ефективна каматна стопа се добија од већ утврђених новчаних токова (износа главнице, укупног износа камате, износа свих накнада и трошкова и сл.) који се дисконтују на нето садашњу вредност. Дакле, ефективна каматна стопа је информативна стопа, која служи да упореди укупне једнократне и будуће новчане приливе и одливе, сводећи их све на нето (салдо прилива и одлива) садашњу вредност. Зато важи да та стопа најверније одражава укупну цену кредита и зато је прописано да се приликом оглашавања ефективна каматна стопа приказује уочљивије од других података о кредиту.
Такође, математички се може утврдити и да је тврдња да се на плаћену накнаду врши обрачун камате – неистина. Камата се обрачунава на одобрен износ кредита, а на клијенту је да одлучи да ли ће из тог износа или из неких других средстава платити једнократну накнаду.
Када је реч о паушалној тврдњи да је евидентно да заштита корисника финансијских услуга постоји само декларативно, Народна банка Србије указује на то да је у најмању руку неукусно да бивши функционери који су били надлежни за заштиту конкуренције, укључујући и банкарски сектор, а за које нам није познато да су успешно спровели било који поступак према банкама, сада коментаришу резултате Народне банке Србије у области заштите корисника. Народна банка Србије је само у претходне три године у поступцима по притужбама донела 22 решења којима је банкама изречена новчана казна, 22 решења којима је банкама наложено отклањање неправилности и истовремено изречена новчана казна и шест решења којима је утврђена и забрањена непоштена пословна пракса и уговарање неправичних уговорних одредаба. У више десетина случајева банке су отклањале неправилност након доношења налаза, па није било потребно доносити решења, а у стотинама случајева неправилност је отклоњена у току поступка. Када је реч о контролним поступцима, у последње две године упућено је шест писмених опомена и изречено пет новчаних казни. Поред тога, Народна банка Србије је упутила банкама десетине циркулара којима је указала на који начин банке треба да примењују поједине одредбе прописа којима су уређене финансијске услуге. Нажалост, будући да постоји општи тренд злоупотребе права који се промовише од оних који зарађују од масовних спорова, Народна банка Србије не може да објави садржину својих решења, налаза и других докумената путем којих према банкама предузима корективне мере.
Забрињава и то што бивши носиоци јавних функција надлежни за заштиту конкуренције не могу да препознају шта је релевантно тржиште банкарских услуга, па тако не разумеју да Народна банка Србије није учесник на банкарском тржишту. Народна банка Србије не пружа ни грађанима ни привреди било које банкарске услуге, док на девизном тржишту учествује као монетарна власт, јер куповину и продају девиза на том тржишту користи као један од монетарних инструмената за одржавање релативне стабилности курса динара. Народна банка Србије, такође у улози монетарне власти, користи (реверзне) репо аукције хартија од вредности како би утицала на ликвидност банкарског сектора, а не да би се надметала с банкама на тржишту.
Морамо да се осврнемо и на непотпуне информације када је реч о упоредној судској пракси у вези с кредитним накнадама. С тим у вези, указујемо на то да је Савезни врховни суд Немачке утврдио да је једнократна процесна банкарска накнада недозвољена, али не зато што банка није доказала о којим трошковима је реч, односно њихов износ и структуру, и не зато што је накнада двоструко наплаћена задржавањем износа и његовим урачунавањем у ефективну каматну стопу – него зато што, по мишљењу овог суда, цена за капитал мора да зависи од рочности кредита, што код једнократне накнаде није случај. Наиме, овај суд је дефиницију уговора о кредиту из Немачког грађанског законика (који се ипак делимично разликује од домаћег Закона о облигационим односима) другачије тумачио у односу на наш Врховни касациони суд и из тога извео претходно наведен закључак. Важно је истаћи да је немачки суд признао да промена судске праксе у вези са овим питањем доводи до ретроактивности, па је зато ограничио захтев за повраћај накнаде на период од три године од дана када је накнада плаћена, док наш Врховни суд није нашао за сходно да ограничи ретроактивност домаће судске праксе. Занимљиво је да је немачки суд ипак дозволио уговарање процених банкарских накнада у случају државне банке KfW, уз образложење да ова банка даје кредите под бољим условима од тржишних, па зато може да наплати трошкове, иако се тиме не дира у разлоге због којих је тај суд нашао да је процесна накнада по себи недозвољена. Притом, намерно се прескачу одлуке врховног суда Чешке, а посебно Аустрије, иако је наше грађанско право више засновано на аустријском него на немачком. Врховни судови ових држава донели су потпуно другачије пресуде, којима су недвосмислено потврдили право банака да наплаћују кредитне накнаде и трошкове.
Када је реч о пресуди Суда правде Европске уније у обједињеном поступку у случајевима C-224/19 и C-259/19, иако ово није формат у којем је могуће на адекватан начин описати ставове тог суда, потребно је да најпре укажемо на то да постоје бројне разлике у односу између домаћег и шпанског законодавства, при чему се у домаћој судској пракси пресуде уопште не заснивају на неправичности уговорне одредбе о накнадама, већ на начелима облигационог права. Притом, сам Суд правде је у тој пресуди посебно указао на специфичност шпанског прописа којим је имплементирана европска Директива о неправичним уговорним одредбама (93/13). У сваком случају, у тој пресуди се наводи да уговорна одредба уговора о кредиту склопљеног између потрошача и финансијске институције којом се потрошачу налаже плаћање накнаде за обраду може створити на штету потрошача знатнију неравнотежу у правима и обавезама уговорних страна кад финансијска институција не докаже да та накнада одговара стварно пруженим услугама. Међутим, ако се имају у виду претходне пресуде овог суда, као што је то у случају C-621/17 – реч одговара не значи да износ накнаде мора да буде једнак трошковима у сваком појединачном случају, него да накнада представља противчинидбу за стварно пружене услуге, односно активности банке.
У сваком случају, нигде у упоредној пракси није заузет став да су трошкови кредита наплаћени у двоструком износу ако је задржан једнократни номинални износ из одобреног кредита и истовремено урачунат у ефективну каматну стопу. Разлог зашто оваквог става нема упоредно посматрано јесте једноставан – зато што је апсурдан.
Кабинет гувернера
