Народна банка Србије
 
Новац | Нумизматика | Историјат новца

Историјат новца на тлу Србије

Традиција употребе новца на просторима данашње Србије веома је дуга и сеже у далеку прошлост. Најстарији примерци потичу из VI-V века п.н.е. Они припадају ковању грчких градова и сведоче о раним додирима становништва Балкана са развијеним античким светом. Следи ковање македонских владара, Филипа II и Александра Великог, затим јадранских градова Аполоније и Дирахиона, као и сребрни новац Келта, који су живели у области данашњег Срема и Београда, где су и ковали своју монету. Дуготрајна и снажна доминација Римског царства у периоду од I до V века н.е. условила је отварање двеју значајних ковница римског новца на подручју данашње Србије – Сирмијум (Сремска Митровица) и Виминацијум (Костолац). Назив основне римске монете – денар, преко српског средњовековног ковања и, надаље, преко ковања обновљене Србије у XIX веку, задржао се до данас у називу динар – основне новчане јединице монетарног система савремене Србије. Период од оснивања самосталне српске државе у средњем веку обележен је оптицајем новца који су ковала варварска племена, а затим моћна Византијска империја.

Kovani novac Kovani novac
Новац римског императора Гордијана III искован у Виминацијуму (Костолац) 243. године
Новац српског цара Стефана Душана искован 1346. поводом његовог крунисања

Први помен «српских динара» налази се у архивским документима крајем 1214. године, у време Стефана Првовенчаног. Међутим, досадашња истраживања упућују на краља Радослава (1227–1234), који се сматра првим српским владарем који је ковао сопствени новац. Новац су све до пада Деспотовине, 1459. године, наставили да кују готово сви српски владари, и то широм територије српске средњовековне државе, у ковницама које су се налазиле у близини бројних рудника сребра као што су Брсково, Рудник, Ново Брдо, Сребрница, Трепча и други. Тај новац звао се динар и представља једно од најбитнијих обележја самосталности и државности српске државе у средњем веку. Бројност, разноврсност и лепота тог новца, сходно врхунцу моћи средњовековне Србије, долазе до изражаја у ковању највећег српског владара, краља (1331–1346), а потом цара (1346–1355), Душана, када српска држава обимом монетарне продукције превазилази суседне земље тога времена.

Услед губитка самосталности српске државе, све до половине XIX века у употреби је био велики број различитих монета страних држава. У периоду турске превласти, на територији данашње Србије радило је  неколико ковница турског новца, Ново Брдо, Кучајна и Београд. Назив последње врсте турског сребрног новца – пара – присутан је и данас као назив стотог дела српског динара.